У двадесетом веку хапшење писаца догађа се практично свуда у свету. Једва да се може навести језик, да не говоримо о држави, (осим, можда, Норвешке?), чије писце није задесила таква судбина. Неке земље се с том појавом носе боље, неке горе. Русија, очигледно, превазилази све. Али, с друге стране, СССР је био веома насељена империја. Са њеним распадом тежиште проблема сели се из Европе ка далекоисточним и јужним просторима Азије, у Африку, и према јужном архипелагу Тихог океана. Што нас такође претерано не радује, јер су ти простори исто тако изузетно насељени. Географија, услед неразумевања, очито жуди да се изједначи са историјом.

Или се, можда, историја угледа на географију? У већини случајева писац се нађе иза решетака зато што се определио за једну од страна у политичком спору, а то је, наравно, обележје историје. (Одсуство таквог спора несумњиво је главна одлика географије.) Он се чак може утешити таквим објашњењем свог отежаног положаја које је у данашње време примило облик племените традиције. Али, са таквим објашњењем у ћелији неће далеко стићи, сувише је опште, неће му у њој бити удобније. И није важно на које историјско звоно звони затвор, тај звук ће вас увек пробудити – обично у шест изјутра – и вратити у непријатну стварност властитог положаја.

Затвор не утиче да заборавите своја апстрактна уверења. Напротив, он их своди на најсажетије формулације. У стварности, затвор је превод ваше метафизике, етике, осећања историје и свега осталог – на суви језик свакодневног понашања. Најбоље место за то је, наравно, самица која је целокупни човеков универзум свела на бетонски правоугаоник, стално осветљен сијалицом од 60 вати, испод које кружите покушавајући да сачувате остатак душевног здравља. После пар месеци цео сунчани систем се сасвим компромитовао, за разлику, надајмо се, од ваших пријатеља и ближњих и, ако сте песник, можете у глави сложити десетак прилично солидних песама. Зато што су перо и хартија ретко доступни затворенику.

Тако да је са римом и метром живот тамо много удобнији, боље се памти, нарочито ако се имају у виду поједине методе ислеђивања, које често ваш потиљак чине непоузданим. Песницима је у самици много боље него прозним писцима: њихова зависност од професионалног алата је минимална, јер ваше понављано кретање напред-назад под тим електричним светилом, без обзира на све друго, само по себи ствара у памћењу стих. И још зато што је песма у бити бесижејна и, за разлику од вашег делања, одвија се у сагласју са унутрашњом логиком језичке хармоније.

Писање – или, тачније, стварање у глави – метричке поезије у затвору може бити прописано као врста терапије, заједно са склековима и хладним тушем. У заједничкој ћелији ствари стоје мало другачије, и прозни писац се ту сналази боље него песник. Проза је, као што је познато, уметност укорењена у социјалним односима и прозаик ће пре наћи заједнички називник са својим ћелијским друговима него песник. Будући да је приповедач, он је знатижељан по опредељењу, и то му помаже да успостави односе са својим друговима по несрећи, распитујући се за околности њиховог случаја, а да их истовремено осећа као део властитог или заједничког сижеа. Он може замишљати да сакупља грађу за своја будућа дела, или ће то мислити његови ћелијски другови, срећни што могу да му подаре сопствене, често улепшане, животне приче.

Највећи део онога што се пише у затвору чини проза. Не зато што прозни писци доспевају иза решетака чешће него песници (у пракси је, очигледно, сасвим супротно). Догађа се то пре свега зато што поезија монотони затворски језик сматра непријатељским у односу на силовиту природу стиха. Није реч да поезија одбија да ослика грубу реалност својим бојама, мада некоме може изгледати тако. Једноставно, суштина сваког доброг стиха је кондензација, брзина. Тако да песник, и када одлучи да запише своје тамничко искуство, по правилу се обраћа прози. Чак и у савременој руској књижевности поема о затвору рађа се теже него роман, да не говоримо о мемоарима. Могуће је да је поезија од свих уметности најмање миметичка.

А ако и није тако, онда је предмет њеног подражавања јасно иза или изнад затворских зидина, одбрамбено снабдевеним бодљикавом жицом, стражарима, пушкама и сл. „Све уметности теже да достигну својства музике” – рекао је Валтер Патер, и поезија, ако је већ о њој реч, не жели да буде опчињена људском патњом, чак ни патњом оних који је стварају. Природан закључак је да постоје теме које више заокупљају песника него што су крхкост нечијег тела или агонија нечије душе.

Најзад, писац није света крава: он не може бити изнад или изван закона друштва у којем живи. Затвор и концентрациони логор представљају продужетак тог друштва, али не на туђу територију, мада вас стешњеност може навести на такву помисао. Када се нађе иза решетака, писац само наставља да дели незавидан положај својих суграђана. И у њиховим очима, а и, надати се, у својим властитим, он је недељиви део њих. Постоји чак нешто нечасно у покушају да се писац избави из затвора препуног његових суграђана, његових, да тако кажемо, читалаца и књижевних јунака. Тај чин раван је бацању једног појаса за спасавање у претоварени чамац који тоне у море неправде.

Тај појас, међутим, ипак треба бацити, јер је боље спасти једног него ниједног, а и стога што тај спасени може послати јачи СОС сигнал него било ко са чамца који тоне. И мада се наше полице криве од књига које неће наћи своје читаоце, појас за спасавање треба бацити писцу, јер он може подарити свету још једну књигу. А што има више књига на нашим полицама, мање ће људи бити стављено иза решетака.

У затвору се пише о патњи и издржљивости. Такво писање изазива неодољиву жеђ код публике, која и даље затвор блажено прихвата као аномалију. Управо због тога, да би се та представа сачувала, било би важно да се ти текстови читају и у будућности. Јер нема већег искушења него сматрати да је затварање људи нормална појава.

Свет непосредне будућности биће насељенији од данашњег, и аномалија ће у њему попримити размере епидемије. Ту не помаже пеницилин; једино пригодно средство је домаће производње: крајње индивидуално, самобитно, понашање потенцијалне жртве. Јер, писци су, пре свега – и независно од својих убеђења или физичких ограничења – индивидуалисти. Они се не слажу међусобно, њихови таленти и стилска средства се битно разликују, а осећај кривице је код њих снажнији него код других људи... Другим речима, сам писац је највиша метафора људског постојања. Отуда, оно што писци могу да кажу о заточеништву треба изузетно да занима оне који сматрају себе слободним.

У крајњој линији, оно што писац говори може делимично да распрши ореол тајанства који обавија затвор. У свести већине људи затвор је непознаница и зато је унеколико близак појму смрти, која представља границу неизвесности и губљења слободе. У сваком случају, самица се без много колебања може упоредити са мртвачким сандуком. Алузије из загробног света у дискурсу о затворима представљају опште место сваког језика, сем ако ти разговори нису напросто табу. Зато што са позиције обичне човекове стварности, затвор одиста и изгледа као врста загробног живота, који је структурисан нејасно и неумољиво, баш као и свака теолошка верзија царства смрти, која углавном обилује сивим тоновима...

У сваком случају, књижевно дело написано у затвору показује да је пакао дело људских руку, оне га стварају и попуњавају. У томе су и ваши изгледи да га преживите, јер су људи онолико сурови колико су за то плаћени, немарни су, поткупљиви, лењи... Ниједан систем који је човек створио није савршен, па ни систем тлачења није изузетак. Подложан је замору, и његове пукотине лакше откривате уколико сте осуђени на дужу казну. Другим речима, нема смисла да ублажавате своје представе док сте изван затворских зидина, јер се лако можете наћи унутар њих. Гледано у целини, затвор се може преживети. Мада је нада управо оно што је најмање потребно када у њега улазите; коцка шећера била би кудикамо кориснија.

Превела с руског Неда Николић Бобић

Есеј Писац у затвору носи датум: децембар 1995, и то је, осим писама, последњи прозни текст Јосифа Бродског (преминуо је 28. јануара 1996).

Објављен је као предговор Антологији писаца у затвору, америчког ПЕН клуба.

На српском језику ће се први пут појавити у књизи Ј. Б. Водени жиг и други есеји, . „Русика“, избор и превод Неде Николић Бобић.