Ovomesečni policijski pretresi, bez valjanog naloga, u redakciji beogradske „Republike“ i zrenjaninskom stanu glavnog i odgovornog urednika tog lista Nebojše Popova, nisu samo kršenje zakona o policijskom postupku i, s tim u neraskidivoj vezi, povreda prava pojedinca, što je već samo po sebi društveno uzbunjujuće, nego i nešto još pogubnije. Iza bespravnog policijskog postupka sa „Republikom“ stoji, naime, uzurpatorski i rasipnički odnos vlasti prema onom, svim građanima pripadajućem, res publica. No, pođimo od pojedinačnog ka opštem (koje se, dakle, tiče pojedinačno svih).

Službenici policijske uprave iz Zrenjanina pojavili su se 8. jula u redakciji „Republike“ u Beogradu, zahtevajući, a „bez odgovarajućeg naloga“, da im se dostave svi dokumenti o „poslovnoj saradnji“ između tog lista i zrenjaninske fabrike „Jugoremedija“. Sve dokumente koje su tražili, službenici su, fotokopirane, i dobili. (O kakvoj „poslovnoj saradnji“ je ovde reč? Na stranicama „Republike“ su objavljena dva oglasa: jedan pripada „Jugoremediji“, drugi – njenom partneru „Luksoilu“. Kako je predviđeno ugovorom, a što potvrđuje uplatnica, oglasi su plaćeni 150.000 dinara.)

Četiri dana potom, dva policajca u civilu posećuju zrenjaninski stan glavnog i odgovornog urednika „Republike“, s namerom da mu uruče poziv „na informativni razgovor“, a povodom „poslovne saradnje“ o kojoj je policija već dobila svu traženu i, uzgred budi rečeno, urednu dokumentaciju. Kako je Popov odbio da ga preuzme, policajci su pozivno pismo zakačili za vrata njegovog stana. Advokat Nikola Barović, tim povodom, objašnjava da zakon ne pruža policiji mogućnost poziva na informativni razgovor zbog „poslovne saradnje“, te da, osim toga, u svakom pozivu na razgovor u policiji mora biti naznačeno krivično delo zbog kojeg se neko (kao optuženi ili kao svedok) poziva.

U pomenutom pozivnom pismu, zadenutom za ragastov, ne pominje se nikakvo krivično ili prekršajno delo, i ono je primer policijskog uznemiravanja.

Ipak, nešto drugo je u svemu ovome prvo. Osmotrimo u kakvoj su, zapravo, vezi „Jugoremedija“ i „Republika“! Godinama je ovaj list, „protiv stihije straha, mržnje i nasilja“, iscrpno izveštavao o položaju i tegobnoj borbi obespravljenih radnika, inače većinskih vlasnika u preduzeću „Jugoremedija“, protiv nepravdi koje im je, uz pomoć države, nanosio tadašnji manjinski vlasnik. Kada su u proleće 2007. radnici na sudu ostvarili svoja prava i preuzeli rukovođenje firmom, „Republika“ nije prestala da izveštava kako o njenom, sada uspešnom poslovanju, tako i o novim pokušajima preuzimanja njenog većinskog dela kako bi što pre bila prodata.

Policijskom upadu u „Republiku“, to nikako ne treba smetnuti s uma, prethodio je, 18. juna, policijski upad u „Jugoremediju“. Iz kancelarije direktora, inače dugogodišnjeg vođe radnika u borbi za svoja prava, koji tog dana nije bio u Zrenjaninu, zaplenjeno je 600 dokumenata. Ovom upadu prethodio je jedan fabrikovan novinski napad na firmu, objavljen 13. maja u „Tabloidu“. Tu je, naime, navedeno da je direktor uzeo novac od firme koja rekonstruiše „Jugoremediju“, da je kupovao prijateljima akcije, da je iz fabrike izneo mašine itd. Svi ti navodi demantovani su dokumentacijom. Šta je svrha ovih napada i upada? Ništa drugo nego da se promeni kako rukovodstvo „Jugoremedije“, tako i njena vlasnička struktura, a potom da se, što pre, firma proda.

Ta i takva privatizacija godinama je analizirana i kritikovana upravo na stranicama „Republike“. I jedino se u tome može naći veza između ovog lista i „Jugoremedije“. Ali, isto tako, u vezu s „Republikom“ mogle bi se dovesti i mnoge druge firme o čijoj je privatizaciji, i o čijim je radnicima, pisano na njenim stranicama, iscrpno i sa lica mesta. Takve su, na primer, „Šinvoz“, „Srbolek“, „Bek“, „Luka Beograd“, „Telekom“...

Privatizacija je, bez sumnje, vid prodaje i kupovine budućnosti građana jedne države, i to je ono nad čim, poprilično usamljeno, bdi beogradska „Republika“. U tom svojstvu, „Republika“ je, zajedno sa elektronskim časopisom „Balkan magazin“, osnovala, u aprilu, Odbor građana za praćenje namera Vlade Srbije da proda preduzeće „Telekom Srbija“.

Čitajući najnoviji broj „Republike“, odnosno trobroj za jul i avgust (480–-483), osim nepobitnih razloga koji se navode u prilog tome da tako profitabilnu firmu kakva je „Telekom“ nipošto ne treba prodavati, saznajemo, u odgovoru Vlade Srbije na pitanje koje joj je postavio pomenuti Odbor, da vlada, u stvari, nikada nije donela odluku o prodaji „Telekoma“!? Šta onda predstavlja odluka o prodaji dela akcija Republike Srbije u „Telekomu Srbija“ na 237. sednici Vlade Republike Srbije?! I šta znače sva ona planirana ulaganja od pretpostavljene dobiti od prodaje „Telekoma“, o kojima su naveliko govorili visoki državni funkcioneri? Za ovakve mutne prilike i ovakve konfuzne postupke onih koji bi morali da znaju šta i zašto rade, postoji fraza koja nikako da ovešta: Da nije tužno, bilo bi smešno.

Privatizacija je „rak-rana“ naše tranzicije, a „Republika“ je jedno od retkih glasila javnog informisanja koje doista ispunjava naše pravo da o tome nešto i znamo, i to ne samo o onom rđavom, nego i o onom pozitivnom, kakvo, neosporno, predstavlja „Jugoremedija“. Uz dobru volju i izvanrednu stručnost, a bez korupcije, privatizacija bi mogla biti dugoročno, a ne kratkotrajno, društveno povoljna. Najzad, trebalo bi doneti zakon, kakav će uskoro stupiti na snagu u Hrvatskoj, o mogućnosti poništavanja svih neregularno izvršenih privatizacija, bez mogućnosti zastarevanja slučaja.