Овомесечни полицијски претреси, без ваљаног налога, у редакцији београдске „Републике“ и зрењанинском стану главног и одговорног уредника тог листа Небојше Попова, нису само кршење закона о полицијском поступку и, с тим у нераскидивој вези, повреда права појединца, што је већ само по себи друштвено узбуњујуће, него и нешто још погубније. Иза бесправног полицијског поступка са „Републиком“ стоји, наиме, узурпаторски и расипнички однос власти према оном, свим грађанима припадајућем, res publica. Но, пођимо од појединачног ка општем (које се, дакле, тиче појединачно свих).

Службеници полицијске управе из Зрењанина појавили су се 8. јула у редакцији „Републике“ у Београду, захтевајући, а „без одговарајућег налога“, да им се доставе сви документи о „пословној сарадњи“ између тог листа и зрењанинске фабрике „Југоремедија“. Све документе које су тражили, службеници су, фотокопиране, и добили. (О каквој „пословној сарадњи“ је овде реч? На страницама „Републике“ су објављена два огласа: један припада „Југоремедији“, други – њеном партнеру „Луксоилу“. Како је предвиђено уговором, а што потврђује уплатница, огласи су плаћени 150.000 динара.)

Четири дана потом, два полицајца у цивилу посећују зрењанински стан главног и одговорног уредника „Републике“, с намером да му уруче позив „на информативни разговор“, а поводом „пословне сарадње“ о којој је полиција већ добила сву тражену и, узгред буди речено, уредну документацију. Како је Попов одбио да га преузме, полицајци су позивно писмо закачили за врата његовог стана. Адвокат Никола Баровић, тим поводом, објашњава да закон не пружа полицији могућност позива на информативни разговор због „пословне сарадње“, те да, осим тога, у сваком позиву на разговор у полицији мора бити назначено кривично дело због којег се неко (као оптужени или као сведок) позива.

У поменутом позивном писму, заденутом за рагастов, не помиње се никакво кривично или прекршајно дело, и оно је пример полицијског узнемиравања.

Ипак, нешто друго је у свему овоме прво. Осмотримо у каквој су, заправо, вези „Југоремедија“ и „Република“! Годинама је овај лист, „против стихије страха, мржње и насиља“, исцрпно извештавао о положају и тегобној борби обесправљених радника, иначе већинских власника у предузећу „Југоремедија“, против неправди које им је, уз помоћ државе, наносио тадашњи мањински власник. Када су у пролеће 2007. радници на суду остварили своја права и преузели руковођење фирмом, „Република“ није престала да извештава како о њеном, сада успешном пословању, тако и о новим покушајима преузимања њеног већинског дела како би што пре била продата.

Полицијском упаду у „Републику“, то никако не треба сметнути с ума, претходио је, 18. јуна, полицијски упад у „Југоремедију“. Из канцеларије директора, иначе дугогодишњег вође радника у борби за своја права, који тог дана није био у Зрењанину, заплењено је 600 докумената. Овом упаду претходио је један фабрикован новински напад на фирму, објављен 13. маја у „Таблоиду“. Ту је, наиме, наведено да је директор узео новац од фирме која реконструише „Југоремедију“, да је куповао пријатељима акције, да је из фабрике изнео машине итд. Сви ти наводи демантовани су документацијом. Шта је сврха ових напада и упада? Ништа друго него да се промени како руководство „Југоремедије“, тако и њена власничка структура, а потом да се, што пре, фирма прода.

Та и таква приватизација годинама је анализирана и критикована управо на страницама „Републике“. И једино се у томе може наћи веза између овог листа и „Југоремедије“. Али, исто тако, у везу с „Републиком“ могле би се довести и многе друге фирме о чијој је приватизацији, и о чијим је радницима, писано на њеним страницама, исцрпно и са лица места. Такве су, на пример, „Шинвоз“, „Срболек“, „Бек“, „Лука Београд“, „Телеком“...

Приватизација је, без сумње, вид продаје и куповине будућности грађана једне државе, и то је оно над чим, поприлично усамљено, бди београдска „Република“. У том својству, „Република“ је, заједно са електронским часописом „Балкан магазин“, основала, у априлу, Одбор грађана за праћење намера Владе Србије да прода предузеће „Телеком Србија“.

Читајући најновији број „Републике“, односно троброј за јул и август (480–-483), осим непобитних разлога који се наводе у прилог томе да тако профитабилну фирму каква је „Телеком“ нипошто не треба продавати, сазнајемо, у одговору Владе Србије на питање које јој је поставио поменути Одбор, да влада, у ствари, никада није донела одлуку о продаји „Телекома“!? Шта онда представља одлука о продаји дела акција Републике Србије у „Телекому Србија“ на 237. седници Владе Републике Србије?! И шта значе сва она планирана улагања од претпостављене добити од продаје „Телекома“, о којима су навелико говорили високи државни функционери? За овакве мутне прилике и овакве конфузне поступке оних који би морали да знају шта и зашто раде, постоји фраза која никако да овешта: Да није тужно, било би смешно.

Приватизација је „рак-рана“ наше транзиције, а „Република“ је једно од ретких гласила јавног информисања које доиста испуњава наше право да о томе нешто и знамо, и то не само о оном рђавом, него и о оном позитивном, какво, неоспорно, представља „Југоремедија“. Уз добру вољу и изванредну стручност, а без корупције, приватизација би могла бити дугорочно, а не краткотрајно, друштвено повољна. Најзад, требало би донети закон, какав ће ускоро ступити на снагу у Хрватској, о могућности поништавања свих нерегуларно извршених приватизација, без могућности застаревања случаја.