Од нашег сталног дописника из Вашингтона

На самом почетку Вилард авеније у насељу Чеви чејз, недалеко од граничног камена који раздваја административне територије главног града Америке и федералне државе Мериленд, у широки поплочани тротоар утиснуто је неколико гранитних плоча са уклесаним пословицама и цитатима мудраца – о времену. О његовој пролазности („Сат увек касни, увек је касније него што мислиш” – Роберт Мејнард Кејнз), мудрости („Време увек даје добар савет” – малтешка пословица) или ненадокнадивости („Мерица злата неће вам купити мерицу времена” – кинеска пословица)...

Нисам успео да пронађем ко је смислио да пролазнике подсећа да је живот ипак омеђен временом, али такав подсетник је неопходан, тврди Филип Зимбардо, доајен америчке психологије, у недавном предавању чији сам детаљ одгледао на FORA.TV, интернет сајту који има импресивну и увек актуелну колекцију видео-записа са разних интелектуалних расправа, културних збивања и научних конференција.

Зимбардо је 2008. објавио књигу „Парадокс времена” (коаутор Џон Бојд), која је резултат његових три деценије дугих истраживања психологије времена. Основна теза му је да нечији лични став према времену, однос према прошлости, садашњости и будућности, има темељан утицај на појединачне животе, на шире заједнице, на цео наш свет – чега смо ретко свесни.

Време је медијум у којем живимо, а који користимо „аутоматски”, као риба воду у којој плива, делимо га једино распоредом свог рада, распоређивањем својих сати и дана, обележавањем рођендана, веселих и тужних годишњица.

Ток наше свести, поручује Зимбардо, збива се у времену, али ми се ретко удубљујемо у то како нам време исцртава границе и даје усмерења и дубину нашим животима. „Поток нашег времена је пре мутан него бистар, несагледив је и узводно и низводно, а тог потока нисмо свесни све док не пресуши. Док се не суочимо – да немамо више времена”.

У поменутој презентацији, бриљантно анимираној на fora.tv сајту, професор Зимбардо је међутим нешто конкретнији: говорио је о шест (психолошких) временских зона на планети. Две су, каже, фокусиране на прошлост, две на садашњост, и две на будућност.

У првој зони, прва група људи је преокупирана „добрим старим временима”, бољом прошлошћу, личним и историјским успоменама. Друга је пак оптерећена личним неуспесима, пропуштеним шансама и историјским поразима.

У две зоне која су усидрене у садашњости, прва је „хедонистичка”, главни животни циљ је тренутно задовољство и избегавање бола и патње; друга је, пак, карактеристична по томе што полази од тога да је узалудно планирање будућности, јер је живот унапред предодређен религијом, условима у којима се живи...

Већина нас је ипак оријентисана ка будућности, са наученим уверењем да је важније радити него се играти, да треба избегавати моментална искушења ради веће награде која ће доћи. Али оријентација ка будућности, по проф. Зимбарду, подразумева оптимизам, уверење да ће наше садашње одлуке донети резултате.

Постоји и „географија времена”, нешто што је сасвим детаљно разрадио Роберт Левин (такође професор социјалне психологије) у истоименој књизи. Север планете је тако више окренут будућности, а југ прошлости: садашњости су некако најприврженији они најближи екватору...

Кад једна велика група људи дели исту перспективу времена, то онда постаје карактеристика нације. Отуда, у различитим културама, људи имају различит темпо живота. Негде се опуштено седи у кафићима и „краду богу дани”, другде су сви веома ужурбани и увек заузети.

Није тако случајно што се на неким меридијанима дуже стоји у редовима, више времена троши у чекању пред шалтерима: управо однос према времену поуздан је индикатор да ли ће једно друштво бити организовано више или мање ефикасно.

Главна тема професора (емеритуса, Станфорд универзитет) Зимбарда овога пута била је школовање, односно образовање, чији је смисао, по њему, „да се младе звери истренирају да буду окренуте будућности”.

Бави се, наравно, Америком, уз указивање на фрапантан податак да овде од школовања по једна млада особа одустаје – сваких девет секунди!

Један од узрока томе (и свакако не једини), јесте и у налазу, добијеном у недавном истраживању, да, до навршетка 21 године, просечан дечак у Америци проведе 10.000 сати играјући видео-игрице – сам. Последица тога је социјална неприлагођеност и навика младе особе да живи у свету који сама (виртуелно) ствара. „Њихови мозгови су дигитално репрограмирани, што значи да никад неће бити у стању да буду концентрисани у традиционалној, ‘аналогној’ учионици”, објашњава професор.

Учитељ који испред табле без слика нешто говори овој репрограмираној генерацији је досадан, јер њени припадници нису навикли да пасивно седе. Читање, писање и математику – срж класичног школског програма – не примају, јер очекују да (испред екрана) увек нешто контролишу, да нечим управљају. „Ми потцењујемо моћ технологије у мењању мозгова младих људи”, категоричан је Зимбардо, уз поруку да је у питању „фундаментална промена у нашој култури које још нисмо свесни – да су наша деца сасвим другачија од онога што смо ми били”.

Зато је оно што се данас збива „револуција времена”. Студија коју је урадио са дневним листом „Ју-ес тудеј” показала је да је сваки други Американац данас „заузетији” него што је био пре само годину дана. Други податак је још суморнији; пре 20 година само 60 одсто Американаца на крају дана се окупљало за породичном вечером, а данас то чини тек сваки пети!

Данашња младеж не носи сат на руци, јер „има само једну функцију”. У дигиталној култури мантра је „мултитаскинг”, обављање више ствари одједном, а јединица мере је секунда. Минут – време колико је потребно да компјутер, од тренутка укључивања буде спреман за коришћење – предуг је...

Милан Мишић