Karakter Interneta i savremene kulture medija puno duguje karakteru Džoša Herisa. Tvorac „četovanja“ i osnivač prve internet televizije (Pseudo.com), Heris je kreator i producent projekta „Mir“, rijaliti programa u kojem je, pod stalnom i sveopštom prismotrom kamera, učestvovalo 100 osoba smeštenih mesec dana u jednoj podzemnoj

prostoriji. Ovo podzemno preduzeće rodonačelnik je mnoštva današnjih televizijskih rijaliti programa među kojima je najpoznatiji „Veliki brat“. Posle projekta „Mir“, Heris je iz uloge manipulatora prešao u ulogu manipulisanog. Sa svojom devojkom živeo je pred kamerama dvadeset četiri sata tokom šest meseci. Kamere su bile postavljene svuda, čak i u klozetskoj šolji, kako znatiželjnom pogledu ne bi promakla nijedna ekskrecija.

Svojim projektima, Heris je, u stvari, do kraja doveo svevladajuću ideju profitabilnosti, nudeći tržištu privatnost kao poslednji posed koji ostaje i onima koji nemaju ništa. U svetu u kome je profitabilnost jedino sveto svojstvo pojava, stvari, ličnosti i odnosa – privatnost je resurs kojim svako može biti konkurentan preduzetnik!                

Profitirajući na ulog svoje privatnosti, konkurentan sa onim što posedujem kao svoju personu, potvrđujem u društvu razlog svog postojanja! To je raskid sa celokupnom tradicijom mišljenja egzistencije koje tvrdi da postojanje počinje tamo gde prestaje svet posedovanja. Rijaliti šou je „trenutak istine“ principa profitabilnosti.  

Svi učesnici rijaliti programa, bez izuzetka, uslovni status jedne zadate igre prihvataju kao istinu. Ono „kao da“ prihvataju ultimativno, kao ono sudbinsko svog bivstvovanja. Doduše, od učešća u rijaliti programu učesnik očekuje da bude sudbonosno.

Ista ova perverzija događaja kod učesnika postoji i kod gledalaca rijalitija. Kad god upre oči na ono što se tu zbiva, gledalac veruje da upravo susreće poznanike s kojima je familijaran.

Karakter Džoša Herisa naprosto je idealan za Internet. Kako to saznajemo iz filma rediteljke Ondi Timoner, prikazanog tokom festivala „Slobodna zona“ pod naslovom „Život uživo“ (We live in public), Heris je u porodici rastao bez roditeljske pažnje, vaspitavan televizijskim emisijama koje su mu, kako kaže, pružile roditeljsku toplinu. U najranijem dobu, on je najčvršći emocionalni odnos uspostavio s televizijskim likovima. Kad se pojavio Internet, onda je pred ovim čovekom iskrsla prilika da živi svoj život! Ima neke pravde u tome što Heris svojoj majci na samrtničkoj postelji, umesto da dođe kod nje, šalje video-poruku. Majka ga je, iz svog, gurnula u naručje televizijskog programa.

Pošto je izgubio svu svoju stečevinu i našao se „u minusu“, Heris danas živi u Etiopiji, daleko od poverilaca. I u ovome ima neke pravde, Heris duguje onima koji su profitirali na gubitku drugih. Jedan od ovih gubitnika, u filmu Majkla Mora „Kapitalizam – ljubavna priča“, kaže da je pravedno da ukrade novac od onih koji su ga od njega oteli.

Pomenuti film Majkla Mora, taj angažovani feljton u pokretnim slikama koji bismo mogli nazvati „glasom naroda“, kod nas premijerno prikazan poslednjeg dana ovogodišnje Sinemanije, pokazuje, u stvari, prvu stranu medalje na čijoj smo poleđini upoznali životni slučaj Džoša Herisa i uočili nuždu da se na tržištu naposletku konkuriše i privatnošću.          

Ono što je tragično u sukobu svih mogućih interesa svedenih na zajedničku osnovu profita jeste to da je i gubitnicima profit svetinja. Oni s dobitnicima dele isti svetonazor. Njihova pohlepa, ili je skromna, ili, naprosto, nije solidno organizovana. Izvan tog zatvorenog trgovačkog odnosa ne postoji ni jedna jedina ideja, ni jedno jedino osećanje. To je taj slatki totalitarizam. 

Kako nam to prikazuje Mor, oni koji enormno profitiraju, sami su stvorili uslove kreditiranja koji matematički precizno dužnike dovode do finansijske iznemoglosti. Čitavi timovi najboljih umova ne predaju na univerzitetima i ne rade u naučnoistraživačkim centrima gde im je mesto, nego, dakako iz profitabilnih razloga, na Volstritu smišljaju takozvane opcije koje, u primamljivom pakovanju ponude, treba da na sve moguće načine omoguće slivanje ogromnog broja imovinskih potočića u nekoliko posedničkih okeana. Kad dođe do ekonomske krize, do kakve je došlo prošle godine, država iz budžeta opskrbljenog novcem poreskih obveznika pomaže onima koji su do krize i doveli – bogatima, a ne siromašnima; poveriocima, a ne zaduženima. Zašto?

Zato što bogati državu drže kao sopstveno preduzeće.

Da li je kapitalizam zlo? Svom pozitivnom odgovoru na ovo pitanje, Mor pridružuje istovetne odgovore nekoliko katoličkih sveštenika među kojima i jednog biskupa. Kapitalizam je zlo. 

Ipak, u filmu su pokazana dva izuzetna primera u kojima profit, iako igra bitnu ulogu, ne služi eksploataciji radnika od strane vlasnika sredstava za proizvodnju, niti produbljivanju socijalnih razlika. U dve fabrike videli smo srećne i ponosne radnike koji, na ravne časti, s vlasnicima dele profit. Vlasnici ovih fabrika nikakvom pravnom normom nisu bili obavezani da sklope ovakve, za radnike dostojanstvene, ugovore. Njihov gest je ličan, i etičke je prirode, a kao izraz dobre volje pokazuje nam kako bi u kapitalizmu mogao da se unapredi odnos vlasnika i radnika, a bez štete i za jednu i za drugu stranu. Kada bi, naime, odnos radnika i vlasnika u profitu firme bio zakonski regulisani po ugledu na ova dva primera, onda bi slobodno tržište, kao kamen temeljac liberalnog društva, ispunilo svoju opštu političku i etičku svrhu.                              

Istovremeno, ako bi se uvećali porezi na profit i ako bi se tako obezbedila solidna finansijska pomoć za nezaposlene, bila bi to istinska, a ne prividna, tranzicija ka pravednijem društvu.