МОЈЕ „ГРАЂАНСКО“ ДЕТИЊСТВО: Да није било сенки тешких догађања за време и одмах после рата, које сам као дете осећала у ваздуху, моје детињство било би такорећи прустовско, али са мирисом ванилица... Моји деда и нана су дивно цртали, имам неколико њихових цртежа из гимназије, неки су са оним помоћним квадратним мрежама. Деда је цртао Наполеона, Шилера, нана – Сапфо, неку девојку у шуми са лаутом – то су у ствари копије са старих анзис карата... нешто од тога је сачувано. Моја мама је такође одлично цртала, као и њен брат – нисам га никад упознала, нестао је у рату – затим, једна њена сестра... Сад, кад гледам све те цртеже, мислим да је моја мама била најталентованија... То је било невероватно осетљиво и добро. Одрастала сам са тим цртежима.

МОЈ ИЗБОР: Пошто се неговало лепо цртање у кући, природно је да сам и ја цртала и мислила сам да ћу студирати физику. У IV разреду гимназије ми се нешто десило и одлучила сам се за сликарство. Моји су то одушевљено прихватили, са малом бојазни како ћу живети од тога. Али, као да би ми било боље да сам нуклеарни физичар? Сањала сам да једног дана радим у Винчи. А шта је данас остало од Винче....

УТИЦАЈИ: У ствари, шта сам волела? Романику, рану ренесансу, Ђота, Сопоћане… Посебно Вермера, Дегаа, модерну у архитектури, Маљевича... Затим, Бојса... Волим Ричарда Сера, Карла Андреа, Доналда Џада, Кики Смит, Мону Хатум, Ребеку Хорн... Oбожавам слике Илије Босиља, волим Книфера, Ваништу, Бојана Бема, Табаковића, Челебоновића... Фотографију. Веома много су ми значиле седамдесете које сам проводила у СКЦ-у, то ме је великим делом формирало, не директно мој рад, али сам дефинитивно тада почела да размишљам на други начин – сви ти живи људи који су прошли кроз Центар... Све сам то волела, али нисам сигурна да на вас не могу утицати и ствари које не волите. Све је то једна велика тајна. 

НЕКАД И САД: Можда звучи невероватно, али ја сам заиста успела да сачувам себе и свој рад од било каквих компромиса – никада нисам мислила о томе да ли ће се то некоме допасти или да ли ћу то продати... Да није било тако никада не бих радила те самоубилачке, велике формате... врло мало има купаца за велике слике. Сад сам врло задовољна, у миру са собом, јер све је то био мој избор. Имам диван осећај потпуне слободе да могу да радим шта хоћу и да не зависим ни од чега нити од било кога. Живим онако како желим и због тога се осећам врло добро. А то је право мало богатство.

ИНТИМНИ СВЕТ МОЈИХ СЛИКА: То је у ствари мој простор у коме живим, на коме радим као на слици, значи: распоред, намештај, тканине, предмети, боје, празнине, бели зидови... све је важно. Није то онај хладни „total design“, пре бих то назвала неком врстом дисциплине, заправо етичке дисциплине. Из таквог поретка ствари почињем да мислим. А онда се дешавају слике.

ШТА МЕ УЗБУЂУЈЕ У (СВЕТСКОЈ) УМЕТНОСТИ:  Када у ужасној поплави испразности и површности, после које се или не сећате ничег, или не знате шта је чије, наиђете на уметност која вас сломи и схватите да је то једино на свету – бити свој и радити до краја своју ствар. Остају само јаки индивидуалци.

МОЈИ СТУДЕНТИ: Увек им кажем да је уметност етичка и хуманистичка дисциплина, и да су ствари врло једноставне – само морају да се одлуче: да ли ће да раде за новац или за уметност: ако ће да раде за новац имаће то, то и то, ако ће да раде за уметност неће имати много тога. То је најтежи избор.То је цена високог арта.