Мораш то гледати, игра Јасна Ђуричић... Кад се стигне до те реченице, звезда је оверена. Било то у Српском народном у Новом Саду, било у Атељеу 212, свеједно. А могла би бити и у Бургтеатру, Шаубине... представе би желели због ње. Штавише, она изгледом припада типу западноевропске глумице. Чисто лице, ненашминкан поглед, само врисак кармина. Обавезно црвено којим је толико пута, непогрешиво, сред сцене, обојила усне и унела пурпур у сиву палету бола. Кармин и цигара. Каква шармантна еколошка преступница! „Западни“ је и начин њеног обликовања самогласника: они су оштрих крајева, моделира их водоравно, не овално, опасни су као угриз.

У „Шуми блиста“ она је сав пали свет комада. Дими и пије. Ређа празне чаше као трофеје посрнулог живота. Поглед упућен у ништа, уздржане сузе. И резигнација. Неко би одустао, рекао би, не могу више, шта ја тражим у овом ничему, али њена Маца се сва примила – пуши и страда колико јој се хоће. И док  вири у мрак гледалишта као у свет утвара, зачуђена што тако равнодушно сведоче о страдању других, она удара на свест, држи лекцију. Њој треба мала срећа, не планетарна, да извине трагачи за глобалним метафорама.

Ако је, пре неких година на раздаљину два српска града, гледала као на неравноправно медијски покривен Београд и Нови Сад, сад је ту поделу територије сама „појела“. Ни она ни гледалац више не размишљају где су, која позоришна фирма је продуцира, који град присваја. „Наход Симеон“, „Грета“, Ја или неко други“, „Брод за лутке“, „Шума блиста“...

Реализам редитеља Томија Јанежича тражи храброст глумца да ослободи и открије властити реализам, да се, без манипулације формом, да на увид до последњег атома и боре. Треба да имаш петљу, да станеш на  ивицу понора и на танкој раздвајалици фиктивног и стварног запатиш један привремени животић, успоставиш се као да си одувек ту. Но, њен пристанак на „опите“ у лабораторији Јанежич није ни случајно само у сфери опипљивог. Удвојена, утројена ... У „Находу Симеону“ нашла се пред сензацијом властитог открића да може бити и библијска мајка, и посрнула светица, и дугонога блондина са хаубе.

Главни ће дрхтаји прострујати у тренуцима контрадикторног загрљаја са сином. Лежећи у хаљиници греха сажима чулност библијске разуђености драме. И још једном реферише редак капитал – телесну супериорност и материју завођења, неговану и приправну на  тотални ангажман. Све је то, наравно, на услузи њеној  дубинској експресивности огромног распона. И најснажнија стања може да пласира хаику гестом. Кад је у страсти, то је и стомачно и мождано. Интелигенција ероса.

У „Броду за лутке“ пуноћа  редитељске матрице и ерупција представе могући су само уз Јаснино биће без годишта. Енергијом плави све и фуриозно носи комплетну посаду драме. Као мултијунакиња, она је  и зрела хиперсензибилност и заиграна нимфета чију је машту тешко намирити. Паклена комбинација памети и женствености. Натпросечне моћи трансформације. Фанатичан је њен упад у психолошку структуру бројних лица једне жене. Ерупцијама осећања изазива катарзу. Говорним бравурама натапа и унапређује драматику нарације.

Само велики, са слободом у сваком мишићу, смеју да укрсте себе и свој лични, ментални и биолошки пртљаг са публиком  преко пута, да јој, отворено, у лице мисле ствари о којима пук појма нема. Сва од природног материјала који пропагира, она потире модерне дефиниције, шика, руши религије форми које имају тенденцију обарања цене осећајног и биолошког у корист визуелног. Она је опипљив деманти тренди богиња, толико измршављених да не би могле рађати децу и глава претесних за опширнију мисао.

У сваком тренутку има свест о лику у којем је, сместила га је у себе, верује му и гледаоца води ка тој вери. Не пита се у којој је улози, не  жури на ТВ снимања, прековремену глуму, не уступа дикцију сапунском хумору. Њен хумор је високог ранга, чак и кад је безобразан. Она је сама своја ексклузива. Чекате да се појави. Да испуни сцену, преокрене осећања, промени штимунг. Кад изађе, оно пре пада у други план, престаје да важи. Уноси светлећи мрак у „Зверињак“... Угашеног погледа, а тако јаког унутрашњег вида. Непогрешиво, додиром, осећа  свог човека, макар он био у ковчегу. Пред том свевидећом чулношћу, панично се повлаче силе таме. Ушла је тишина која ће унети  реда у правду и неправду.

Не играти на публику, већ на себе – гесло је јаких глумачких личности. Јер им је теже да испуне властита очекивања него очекивања других. У „Покондиреној тикви“, рецимо, праћена салвама смеха, наставља да, без додавања гаса и неконтролисане спољне комике, води искрену битку за Фемине пинк визије. Млатарајући пуфном около, покушава, да макар и погрешним бојама, растера воњ заточене свести. Глумица сто десет посто, што би рекла редитељка Ана Томовић. Јасна Ђуричић, аутентична сценска дива, властитог, па хајде, и европског формата.