Слободна позоришна територија Андраша Урбана и његових позоришних сабораца окупљених око позоришта „Костолањи Деже“ у Суботици ових дана прославља петнаест година свог постојања. Тим поводом одиграли су по 57. пут своју култну, награђивану представу „Урби ет орби“, у матичном, камерном простору у дворишту Харамбашићеве 4, у Суботици.

Можда управо тај невелики, соцреалистички простор који асоцира на Источни Берлин седамдесетих, у најбољој мери одсликава естетику и raison d’ etre овог театра, па и самог Урбана, као харизматичног креатора и предводника ове несвакидашње позоришне чаролије са севера земље. Асоцијације се отприлике нижу овим редом: слобода, беспарица, секс, Фасбиндер, Линч, другачије, страсније, експлозивније.

Не, овај текст свакако није инспирисан лако замисливим моделом позитивне дискриминације, који без проблема можемо применити на Урбана и герилу уколико смо се одлучили за предвидиви модел политички коректног писања о малом мађарском позоришту из Суботице које неподношљиво лако похара награде сваког фестивала који посети. Понајпре, због примарног утиска да „Костoлањи Деже“, чије се представе изводе на мађарском језику, уз обавезни титл на српском, заправо не можете сврстати ни у какав гето, а понајмање у гето са националним предзнаком. Било би то сувише једноставно и нимало фер према овој драгоценој, аутентичној енергији која о географским одредницама и етничком пореклу вероватно суди онако како и пресуђује конвенционалним, театарским конвенцијама. Дакле, брутално – и посред чела.

Настао у постристићевском, тескобном суботичком периоду деведесетих, „Костолањи Деже“ је од политички коректне и очекиване позоришне замисли о проналажењу супституције за нестанак мађарске драме у оквиру Суботичког народног позоришта, постао истински авангардни, национални roll модел савременог европског позоришта. Две Урбанове представе приказане на Битефу прошле године, већ поменути Urbi et orbi и Brecht-Hardcore Machine, две експлозивне саге о гресима, потреби за праштањем, о револуцији и политичкој манипулацији, побудиле су незапамћено интересовање београдске публике и Андрашу Урбану дефинитивно доделиле статус култног националног редитеља. Свакако да је овај новосадски дипломац професора Влатка Гилића и Боре Драшковића, који се на Битефу већ појавио још 1992. као двадесетдвогодишњак са Хинкемановим „Војцеком” за који је добио специјалну награду фестивала, у огромној мери мора сматрати одговорним са развој и афирмацију „Костолањи Дежа“ последњих година, од када се и формалноправно налази на челу театра (2006).

Неизоставна је и потребна компарација са Ристићевим КПГТ-ом и узаврелом, суботичком сценом крајем осамдесетих која је у предвечерје СФРЈ катаклизме дефинитивно одредила животни пут младог Андраша Урбана. Без потребе да стандардно проблематизујемо крајње неочекиван Ристићев живот и прикљученија ЈУЛ-у током деведесетих, неизбежна је лидерска асоцијација Ристића и Урбана који је свако у својој епохи Суботицу маркирао као озбиљни позоришни pacemaker националне сцене. Први, регионални фестивал „Desdire central wagon west” фестивал који ће се први пут десити крајем новембра у организацији позоришта „Костолањи Деже”, представља логичан и природан наставак започетог посла који је „Костолањи Деже” довео у епицентар националне, позоришне сцене. О томе Урбан сведочи:

– Позориште „Костолањи Деже” покушава да буде културна платформа где се мисли савремено, слободно и здраво, а такав фестивал планирамо и да организујемо. Селекција овог фестивала одговараће тим критеријумима, а неће задовољавати неке структуре које су саме себи циљ. Мислим да ми то доказујемо својим радом. Позоришта, а тако и фестивали, нису сасвим објективне структуре које постоје као неке бетонске зграде, већ је врло битан субјективан елемент, ко су људи који то раде и с којим циљем. Код успешних дешавања углавном се битним показује тај људски елемент и виђење света. Наравно да то подразумева и квалитет, који треба да се одржи на високом нивоу.

Поред поменутих представа које смо могли да видимо на Битефу, репертоар овог маленог позоришта моћне енергије, чине и: Окука смрти (Ото Толнаи / Андраш Урбан), Дракула, изграђена на мотивима дела Брема Стокера (Андраш Урбан), Стварна природа љубави (Бред  Фрејзер / Роберт Ленард), Колекционар Џона Фаулса, Укроћена горопад (Вилијам  Шекспир / Андраш Урбан), Танго (Славомир Мрожек / Пускас Золтан). Turbo Paradiso Андраша Урбана, настала према приповеци „Енциклопедија мртвих” Данила Киша. У „Костолањију” можете видети и представу Крв (Сержи Белбел / Ласло Кесеи), која се бави недостатком морала, на један прилично бруталан и бескомпромисан начин. Терапија редитељке Оливере Ђорђевић добитник је специјалне награде жирија на 54. Стеријином позорју. Глумци Марта Береш, Андреа Ердељ, Арпад Месарош, Имре Елек Микеш, као и Габор Месарош и Чаба Ралбовски су, без сумње, посебан квалитет и trademark суботичког позоришта. У свакој њиховој представи заиста имамо осећај да нам дају све што имају, без икакве резерве и задршке. Након свих ових година, добра вест је да је град Суботица определио нека средства да ове младе, фантастичне уметнике задржи у „Костолањију” па и они сада примају плате сваког месеца, као сав нормалан свет.

У којој мери ће овај супер здрави и успешни модел позоришног организовања на северу земље утицати на промену у перцепцији корака који су неопходни да наш и даље нереформисани, склеротични позоришни систем, модификујемо ка неминовној оптимализацији, рационализацији и позитивном размишљању које тако јасно и лепо персонификује позориште „Костолањи Деже” из Суботице, остаје да се види. До тада, остаје да овој малој оази феноменалне позоришне енергије, која носи име великог мађарског писца и песника с почетка двадесетог века, најискреније честитамо првих петнаест година рада и пожелимо им још пуно успешних представа, као и срећан први, регионални, позоришни фестивал: Desire central station, за који смо уверени да ће постати традиционалан и, што је још важније, магичан, узбудљив и провокативан, какав је и његов оснивач Андраш Урбан.