ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ У ТРАНЗИЦИЈИ
У „Коринћанима посланици првој“, апостол Павле који себе није сматрао достојним „назвати се апостол, јер гони(х) цркву Божију“, пише: „И ако нема васкрсенија мртвијех, то ни Христос не уста. А ако Христос не уста, узалуд дакле проповиједање наше, а узалуд и вјера ваша.“

Ако je васкрсење само симболички чин, онда је хришћанска вера бесмислена – то са апостолом Павлом тврде све хришћанске цркве. Смисао хришћанства, дакле, јесте у вери не само у васкрсење Бога, јер Бог, по својој бесмртној природи, може улазити у смрт и из ње излазити, него и у васкрсење човека који је по својој природи смртан.

Онога ко пориче васкрсење тела, а себе сматра хришћанином, Тертулијан је називао јеретиком. У спису „О плоти Христовој“, поткрај другог или на почетку трећег века, Тертулијан је најпрецизније могуће објаснио нарав хришћанске вере, рекавши да је то вера у апсурд. Credo quia absurdum; верујем јер је бесмислено; верујем упркос апсурдности.

„Друге вере славе циклусе рађања и смрти; хришћанство тврди да се циклус, у јединственом историјском тренутку, обрнуо и да се мртав човек вратио у живот!“, пише Елејн Пејгелс у књизи „Гностичка јеванђеља“.

Своје устајање из мртвих, које је, по јеванђеоском предању, Христос наговестио својим чудима – нешто је немогуће, нешто неприродно што се у сазнање не може уписати као чињеница, нити у искуство као догађај. Нешто, дакле, непојамно и надискуствено.

Хришћанска религија утемељује се на вери у истинитост евиденције апостола, у то да им се, после тродневне смрти, Христос указао, не у уобразиљи, него као човек у реалности. Два миленијума хришћанске вере темељи се, дакле, на вери у предање о евиденцији која не подлеже никаквој провери. Темељ вере у Христа, парадоксално, налази се с оне стране Христовог живота.

„Без обзира на то каква је природа тих доживљаја, они представљају извор и освету хришћанства“, пише о васкрсењу Мирча Елијаде у другој свесци капиталног дела „Историја веровања и религијских идеја“. Овде нам се открива политичка подлога веровања у васкрсење.

Да није искрсла вера у васкрсење, јасно је да хришћанство не би могло да се организује у конкурентску религиозну организацију која ће напослетку задобити примат државне религије.

С једне стране, апостоли, као они којима се верује да сведоче васкрсење, успостављају првобитну хијерархију као основу данашње црквене структуре. С друге стране, помоћу идеје васкрсења, хришћанство верницима нуди најоригиналнију концепцију бесмртности, a која је у корену свих светских религија. „Бог, то је у фантазији задовољен нагон човека за срећом“, примећује Лудвиг Фојербах у „Предавањима о суштини религије“. Нагон за срећом, који је својствен човеку, хришћанство, идејом о васкрсењу, максимално концептуализује.

Кад кажемо да се темељ хришћанске религије налази с оне стране Христовог живота и да потиче из наратива о његовој загробној појави, то, такође, претпоставља политичке импликације. Христ се за живота обраћао пре свега сиромашнима и пониженима, онима на дну, како би рекао Максим Горки. То и такво хришћанство које се утемељује у Христовом животу, а не после и изван њега, захтева укидање експлоатације човека од стране човека на Земљи. Тај захтев, пак, артикулише се кроз заговор свеопште љубави, а не кроз мржњу и освету. То и такво хришћанство, најреволуционарнији је покрет за који знамо, јер је револуционаран не само у очекивању промене на супротној страни, него и у очекивању промене код самих револуционара који би, пре свега, требало да љубе непријатеље своје. Догмом о Васкрсењу, овај се бунт најпре припитомљује, а временом, како црква постаје све снажнија као, инхерентно политичка, организација, он се и одбацује, да би се, коначно, црква, нарочито у време Инквизиције, успоставила као институција која га ригорозно сузбија.

Иако црквено хришћанство оцртава специфичан лик „интелектуалца“, контемплативног, созерцателног човека који се својевољно удаљује од друштва и јавности, онај који верује у васкрсење, како нам искуство говори, није обавезно онај који, скрушено или пак са жаром, трпи недаће овог света, очекујући после смрти коначни суд и поравнање неправди, него може бити, а често и јесте, онај који се не мири с неправдом на земљи. Као што нема тог облика атеизма који појединца аутоматски штити од пада у конформизам, исто тако нема ни те вере у васкрсење која аутоматски појединца одстрањује из сфере потреба других или га, пак, аутоматски претвара у доброчинитеља.