У апологијској употреби нетом објављених мемоара Видосава Стевановића Златко Паковић је изнео неколико значајних, пре би се рекло теорија неголи судова, а да при томе није ништа смислио сам, него је пустио Стевановића да уместо њега мисли.

Једно од тих стајалишта је оно које промишља друштво, пре свега српско, као строго контролисано од стране тајне државне службе; у таквом друштву, по мишљењу приказивача, служба не само да прикупља од јавности скриване информације, него их и производи. У крајњој инстанци, интерес службе се спушта од општих до готово безначајних ствари. Врло је занимљиво да је баш у том и таквом друштву до пада једне комунистичке олигархије и сам Видосав Стевановић уживао значајан друштвени утицај, који није био утемељен првенствено на његовом литерарном дару. Међутим, Паковић тврди да је Стевановићева мемоарска проза, макар у једном смислу, и пишчев отклон од сопственог држања у том периоду „док је грабио ка друштвеном успеху“. Ма није него, Стевановић све ове године ужива неке врло угодне и скупе привилегије које му је обезбедило време „док је грабио ка друштвеном успеху“ и не пада му на памет да их се одрекне. Могао би макар да се захвали на Ниновој награди, зашто не и на Андрићевој, јер то без служби безбедности, је л’ да, Паковићу, у то време није ишло. Дакле, службе се мешају само онда када су против Видосава, а када су за њега онда су пожељне.

Златко Паковић је и један од ретких који су сасвим убеђени да Видосав Стевановић није написао кужну хумореску „Војко и Савле“ која је узета као повод „раздора у слуху руже“, премда су разлози, разуме се, били сасвим други. Штавише, он се љути на све оне који и данас мисле да је Стевановић аутор тог штива лошег укуса. А како он то зна ко није аутор ако му није познато ко заиста јесте, ко је то њему у поверењу рекао када то нико други нигде јавно није изнео?! Сасвим поуздано је то сазнао од Стевановића.

Саглашавајући се у свему са аутором мемоара, Паковић их усваја, парафразира и каже „... да је српски национализам инфективна болест ума, на коју нису имуни ни талентовани и интелигентни људи“. Затим се подаје цитатности и набраја све те „болесне“ српске писце и интелектуалце, који случајно представљају врхунце српске књижевности крајем двадесетог века, при томе их представља као трабанте „малог Слобе“. Метод је сасвим познат, направљен је заиста у тајним службама које контролишу правну наказу у Хагу, али одабир писаца је сасвим необичан и он се заснива на личном анимозитету Видосава Стевановића. Ако би се тај списак заиста односио на одређени профил српске националне свести, онда је ово премало, могло би се ту дописати тушта и тма великих имена, зашто не Андрић или Ћопић?! Медицинско-патолошка опаска о српском национализму извире управо из средишта унутарње нестабилности њеног аутора, као и онога који joj додајe идеју о „разореним умовима српске елите“.

Но, Видосав Стевановић је хиперактиван и данас, можда и више неголи у време „док је грабио ка друштвеном успеху“. Стога је занимљиво видети какав је данас, непосредно. У Хроници Телевизије Крагујевац 11. 12. 2009. године, по ко зна који пут пожалио се на маћехински однос средине према њему, упркос томе што је повод том изласку у јавност објављивање његове две књиге из трећег кола сабраних дела која се појављују штедром помоћи града Крагујевца. Може бити да они који га тако пазе, у време када мало ком писцу овог народа излазе сабрана дела, знају зашто се он још увек љути. Ако имамо у виду и то да је до режима Слободана Милошевића негован као ендемско створење, као и да после пада тог режима, па и сада када су Милошевићеви најближи сарадници поново власт, он има најпривилегованији статус, онда је заиста нејасно чему љутња?! Могао би, можда, да буде поносан што га Слоба није волео и ко би могао нешто да му замери на томе.

Оно што га сасвим одсликава јесте његов провинцијални и аутсајдерски став коме локално јавно гласило некритички уступа простор. У поменутој емисији Стевановић је изјавио: „И не знам зашто би свакиЂого и Ного имао више права од мене, који сам одавде.“ (подвукао Н. К.) Могло би се помислити да он има неке нерашчишћене односе са двојицом српских песника које је поменуо у неуспелој метафори, што никога осим њега не би интересовало. Али није тако, први није никада, а други је пре више од двадесет година објавио једну књигу за децу у Крагујевцу. Језичко-логичка анализа открива нешто сасвим друго. Општа заменица „сваки“ упућује на то да му сметају они други, који живе и са више или мање успеха стварају у Крагујевцу, а пореклом су из Глине, Вршца, Пећи, Ваљева, Билеће... Проблематичан је и други део изјаве који се односи на његову овдашњост. Поред тога што смо, из не знам поуздано којих разлога, сматрали да је он босански писац, села около Крагујевца насељена су великим миграцијама у последњих двеста година, а сами град тек уназад сто година. Да ли је пролазно време оних који мигрирају пресудно на то ко заслужује сваку пажњу а ко сваки презир у Крагујевцу и у Шумадији? Пре ће бити да дела и поступци људе квалификују за одређени став средине према њима, баш онако како се господин Стевановић квалификовао за неумерену љубав према њему од стране сарајевске јавности.

Несумњиво је да свако, па и Видосав Стевановић, о својој прошлости може да мисли и пише како год хоће, али је недопустиво да ту субјективну пројекцију још неко поред њега намеће целом народу, јер би се тада радило о заораној ледини ума.

Ненад Кебара

Књижевник и издавач из Крагујевца