Nije imao pravo da umre, a da prethodno ne razgovara sa mnom o tome... Kako se usudio? Hej, šta? Da umreš?! Ne možeš to da uradiš!

Ovo su reči koje je Lu Rid izgovorio povodom smrti svog prijatelja Endija Vorhola pre 20 godina. Na albumu "Songs for Drella" (Drela je bio nadimak koji su Vorholu dali umetnici okupljeni oko studija Factory, a koji je nastao spajanjem reči Drakula i Cinderela), u pesmi "Hello it′s me", Lu Rid, ostavlja posthumnu poruku Vorholu:

"Endi, to sam ja, nisam te video neko vreme
Voleo bih da smo više razgovarali dok si bio živ
Mislio sam da si samouveren kada si glumio stidljivost
Zdravo, ja sam,
Zaista mi nedostaješ, zaista mi nedostaje tvoj um..."

Zabeležene su i reči Niko, pevačice grupe Velvet andergraund o utisku dvojice Amerikanaca koji su se vraćali sa Vorholove sahrane. "Bila sam u vozu u povratku iz Ljubljane, u Jugoslaviji. Bila su tu i dva Amerikanca iz Pitsburga koji su bili na sahrani Endija Vorhola. Rekli su mi da je Endi izgledao kao da nikada nije ni bio živ. Bio je čudan. Našminkali su ga... Izgledao je kao robot".

Endi Vorhol (1928-1987) umro je od infarkta, u snu, tokom oporavka posle operacije žučne kese u 59. godini. Više puta, pre toga, izbegao je smrt u nekoliko atentata. U Vorhola je 1968. pucala i stanovnica njegovog čuvenog njujorškog ateljea "Fektori" Valerija Solanis, feministkinja koja je pripadala Društvu ubica muškaraca.

Svedoci kažu da na njegov grob niko ne stavlja cveće. Umesto venaca i cveća ljudi donose prazne limenke od koka-kole, soka od paradajza i piva.

Slavni i tragični

O Endiju Vorholu ispisane su brojne dokumentarne i fiktivne stranice, često podstaknute ciničnim stavom Gora Vidala da je Endi Vorhol jedini genije sa IQ 60!

Potomak slovačkih doseljenika u SAD bio je vesnik, a potom i suvereni predstavnik nove kulturne i umetničke paradigme oličene u transformaciji elitne u masovnu kulturu. Njegovo stvaralaštvo nastalo je kao reakcija na epohu izrazitog konzumerizma, ali motivisano i stavom umetnika da je približavanje slavnima put ka slavi.

Vorhol je od 1952. prisutan na njujorškoj sceni, ali njegov kontinuirani uspon počinje od 1962. godine. Počeo je kao dekorater izloga prodavnica, slikar reklama i ilustrator časopisa.

Studirao je dizajn na Karnegi Melon univerzitetu u Pitsburgu. Tokom 60-ih počeo je da slika poznate američke proizvode kao što su konzerve Kembelovih supa i koka-kole. Usledili su portreti poznatih ličnosti kroz koje je demistifikovao teme slave i smrti. On je prvi umetnik koji je u slikarstvu naglasio temu ljudskog užasa, prikazujući Kenedijevu udovicu u trenutku najvećeg bola na sahrani američkog predsednika, insistirajući na stravičnim scenama automobilskih sudara i avionskih katastrofa, scenama iz bolnice, rasnim sukobima na jugu Amerike, užasu električne stolice... U plejadi portreta slavnih umetnika, muzičara, glumaca, političara koje je pravio, Vorhol ih je birao ne samo po tome što su bili slavni, nego i po tome što su mnoge od njih obeležile tragične sudbine – poput Natali Vud, Džejmsa Dina, Elvisa Prislija i, naravno, Merilin Monro. Teme njegove umetnosti bile su prepoznatljive i dostupne masi.

U svojoj umetničkoj radionici Fabrika (Factory), koju je osnovao 1964. godine, okupljao je mlade, nepoznate i kreativne ljude, ali i mnogo slavnih ličnosti koji su u to vreme činili jezgro njujorške avangarde. Tu su pre svih grupa Velvet andergraund, čiji je bio menadžer, Lu Rid, Mik Džeger, Dejvid Bouvi, Bob Dilan, Jozef Bojs, Žan-Mišel Baskijat... Snimio je oko 60 filmova koji predstavljaju zapise stvarnosti najbliže dokumentarnom filmu, sa temama seksa, protoka vremena i ekscesnog ponašanja.

Kao daleki preci poetike "čoveka koji je želeo da slika ništavilo" smelo se, u pojedinim promišljanjima u literaturi, spominju čak i Markiz de Sad i Oskar Vajld. Prvi zbog želje da šokira malograđanski duh i ideje o neograničenim seksualnim slobodama, a drugi zbog činjenice da je uzdrmao viktorijansku srednju klasu pojavom, dramama, homoseksualnošću. I sam Vorhol je relativizovao polnu opredeljenost. Istorija umetnosti korene Vorholove poetike temelji na uticajima dadaista i Marsela Dišana.

Genijalni mitoman

"Vorhol nije najveći umetnik druge polovine 20. veka, jer je njegova umetnost izrasla na tlu koje su savršeno pripremili umetnici po svemu veći od njega – Dišan, Džons i Raušenberg. Međutim, on je svakako najgenijalniji mitoman, medijski manipulator umetnošću i relativizacijom vrednosnih sistema. On je prvi umetnik koji je sam izgradio sopstveni mit, veći od života, za svoga života: njegovo najveće delo je Endi Vorhol lično. Njegov uticaj je danas sve veći jer je kvalitet definisao kao zbir popularnosti, novca i slave, u čemu umetničko delo ne mora da ima presudni doprinos. Drugi najvažniji planetarni impakt njegovog dela je medijska primena i komercijalizacija Dišanove "estetike ravnodušja"(apatije) – sve je veoma važno i ništa nije važno, sve se može mistifikovati i demistifikovati, ne postoji determinišuća estetska hijerarhija "dobrog" i "lošeg" ponašanja u umetnosti. Ali, ono u šta su baš svi poverovali, i što je samo njegov izum, jeste najistinitija laž i najlažnija istina ljudske taštine – da svako može postati heroj za, ili na samo jedan dan", reći će o Vorholu Lidija Merenik, profesor istorije moderne umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Bezbroj puta citirana Vorholova rečenica da će u budućnosti svako imati 15 minuta slave, ali ne i više, obistinila se u eri dominacije medija, reality programa, a Vorholovo insistiranje na ukidanju granica između privatnog i javnog u filmu i u umetnosti, danas je, u epohi informatike, masovna pojava.

Čudak, neurotičar, genije, superzvezda... Iskusio je moć slave i priznanja, baš onako kako je još kao dečak zamišljao i govorio: "Jednom ću biti slavan i u mojoj kući više neće biti samo slika iz stripova, već slika i nameštaja kakve imaju bogataši u svojim sobama..."