Одавде до Ворхола

Енди Ворхол: "Вештица"

Није имао право да умре, а да претходно не разговара са мном о томе... Како се усудио? Хеј, шта? Да умреш?! Не можеш то да урадиш!

Ово су речи које је Лу Рид изговорио поводом смрти свог пријатеља Ендија Ворхола пре 20 година. На албуму "Songs for Drella" (Дрела је био надимак који су Ворхолу дали уметници окупљени око студија Factory, а који је настао спајањем речи Дракула и Циндерела), у песми "Hello it′s me", Лу Рид, оставља постхумну поруку Ворхолу:

"Енди, то сам ја, нисам те видео неко време
Волео бих да смо више разговарали док си био жив
Мислио сам да си самоуверен када си глумио стидљивост
Здраво, ја сам,
Заиста ми недостајеш, заиста ми недостаје твој ум..."

Забележене су и речи Нико, певачице групе Велвет андерграунд о утиску двојице Американаца који су се враћали са Ворхолове сахране. "Била сам у возу у повратку из Љубљане, у Југославији. Била су ту и два Американца из Питсбурга који су били на сахрани Ендија Ворхола. Рекли су ми да је Енди изгледао као да никада није ни био жив. Био је чудан. Нашминкали су га... Изгледао је као робот".

Енди Ворхол (1928-1987) умро је од инфаркта, у сну, током опоравка после операције жучне кесе у 59. години. Више пута, пре тога, избегао је смрт у неколико атентата. У Ворхола је 1968. пуцала и становница његовог чувеног њујоршког атељеа "Фектори" Валерија Соланис, феминисткиња која је припадала Друштву убица мушкараца.

Сведоци кажу да на његов гроб нико не ставља цвеће. Уместо венаца и цвећа људи доносе празне лименке од кока-коле, сока од парадајза и пива.

Славни и трагични

О Ендију Ворхолу исписане су бројне документарне и фиктивне странице, често подстакнуте циничним ставом Гора Видала да је Енди Ворхол једини геније са IQ 60!

Потомак словачких досељеника у САД био је весник, а потом и суверени представник нове културне и уметничке парадигме оличене у трансформацији елитне у масовну културу. Његово стваралаштво настало је као реакција на епоху изразитог конзумеризма, али мотивисано и ставом уметника да је приближавање славнима пут ка слави.

Ворхол је од 1952. присутан на њујоршкој сцени, али његов континуирани успон почиње од 1962. године. Почео је као декоратер излога продавница, сликар реклама и илустратор часописа.

Студирао је дизајн на Карнеги Мелон универзитету у Питсбургу. Током 60-их почео је да слика познате америчке производе као што су конзерве Кембелових супа и кока-коле. Уследили су портрети познатих личности кроз које је демистификовао теме славе и смрти. Он је први уметник који је у сликарству нагласио тему људског ужаса, приказујући Кенедијеву удовицу у тренутку највећег бола на сахрани америчког председника, инсистирајући на стравичним сценама аутомобилских судара и авионских катастрофа, сценама из болнице, расним сукобима на југу Америке, ужасу електричне столице... У плејади портрета славних уметника, музичара, глумаца, политичара које је правио, Ворхол их је бирао не само по томе што су били славни, него и по томе што су многе од њих обележиле трагичне судбине – попут Натали Вуд, Џејмса Дина, Елвиса Прислија и, наравно, Мерилин Монро. Теме његове уметности биле су препознатљиве и доступне маси.

У својој уметничкој радионици Фабрика (Factory), коју је основао 1964. године, окупљао је младе, непознате и креативне људе, али и много славних личности који су у то време чинили језгро њујоршке авангарде. Ту су пре свих група Велвет андерграунд, чији је био менаџер, Лу Рид, Мик Џегер, Дејвид Боуви, Боб Дилан, Јозеф Бојс, Жан-Мишел Баскијат... Снимио је око 60 филмова који представљају записе стварности најближе документарном филму, са темама секса, протока времена и ексцесног понашања.

Као далеки преци поетике "човека који је желео да слика ништавило" смело се, у појединим промишљањима у литератури, спомињу чак и Маркиз де Сад и Оскар Вајлд. Први због жеље да шокира малограђански дух и идеје о неограниченим сексуалним слободама, а други због чињенице да је уздрмао викторијанску средњу класу појавом, драмама, хомосексуалношћу. И сам Ворхол је релативизовао полну опредељеност. Историја уметности корене Ворхолове поетике темељи на утицајима дадаиста и Марсела Дишана.

Генијални митоман

"Ворхол није највећи уметник друге половине 20. века, јер је његова уметност израсла на тлу које су савршено припремили уметници по свему већи од њега – Дишан, Џонс и Раушенберг. Међутим, он је свакако најгенијалнији митоман, медијски манипулатор уметношћу и релативизацијом вредносних система. Он је први уметник који је сам изградио сопствени мит, већи од живота, за свога живота: његово највеће дело је Енди Ворхол лично. Његов утицај је данас све већи јер је квалитет дефинисао као збир популарности, новца и славе, у чему уметничко дело не мора да има пресудни допринос. Други најважнији планетарни импакт његовог дела је медијска примена и комерцијализација Дишанове "естетике равнодушја"(апатије) – све је веома важно и ништа није важно, све се може мистификовати и демистификовати, не постоји детерминишућа естетска хијерархија "доброг" и "лошег" понашања у уметности. Али, оно у шта су баш сви поверовали, и што је само његов изум, јесте најистинитија лаж и најлажнија истина људске таштине – да свако може постати херој за, или на само један дан", рећи ће о Ворхолу Лидија Мереник, професор историје модерне уметности на Филозофском факултету у Београду.

Безброј пута цитирана Ворхолова реченица да ће у будућности свако имати 15 минута славе, али не и више, обистинила се у ери доминације медија, rеаlity програма, а Ворхолово инсистирање на укидању граница између приватног и јавног у филму и у уметности, данас је, у епохи информатике, масовна појава.