Od Koplanda do generacije miks

Daglas Kopland, Šiljak, instalacija, 2001.

FORMATIRANJE
Američka depresija kaloričnija je od srpske, stoji u jednoj priči Nenada Jovanovića. Da nas brže sustiže depresija nego kalorije pokazuje i podatak da je roman nastao početkom devedesetih, Generacija iks kanadskog pisca Daglasa Koplanda, odskora potakao na razmišljanje o domaćoj verziji generacijskog sindroma.
Koplandovi "suvišni" ljudi Kler, Dag i Endi svedoče o manjku istorije i višku uniformisanosti, beže od mrtvila socijalne stabilnosti, odbacuju globalizaciju i komercijalizaciju u strahu od gubitka identiteta. Koeficijent generacijske krize u Srbiji meri(o) se nešto drugačije: indeksom rata, ekonomskih potresa i egzistencijalne neizvesnosti. Do otupelosti i nesnalaženja koji su zadesili Koplandove junake srpsku generaciju iks doveo je sasvim suprotan razlog – višak istorije.

Srpska proza i junaci Generacije iks dospeli su, tako, do identične krize identiteta i krize vrednosti različitim putevima. Ono što je za Koplanda noćna mora o jednoobraznosti – robne marke, platne kartice, tržni centri – za Srbiju je san o normalnoj stvarnosti. Bez obzira na sve drastične razlike, srpsku književnost doba tranzicije i Koplandovu maštu pokreću identični stimulusi: novinske vesti, ikone pop-kulture, potrošačka psihologija. Iako za našu prozu usud istorije predstavlja neuporediv izazov, nije imuna na iskušenje da ovekoveči efemerne pojave.

U romanu Nestanak Zdenka Kuprešanina Andrija Matić predočava komično-melanholičnu sliku eliotovske borbe za tradiciju i individualni talenat u svetu koji za njih ne mari. Mladi Beograđanin grotesknog imena i groteskne sudbine neće postati pesnik, niti će ostvariti san o dobijanju dve Nobelove nagrade. Nestaće u paralelnoj dimenziji potpune književnosti; ući će u više sfere božanskog literarnog podzemlja kroz tajna vrata koja se nalaze u – kafani. Prihvatajući ulogu koju Dante daje Vergiliju, pesnik Branko Miljković objasniće Zdenku da je upravo kafana naša tradicija.

Kod autora šireg generacijskog i poetičkog spektra, kao što su Mileta Prodanović, Igor Marojević, Saša Ilić, Srđan Tešin, Nenad Jovanović i Zoran Penevski, sve je prisutniji multižanrovski model u kome se neselektivno mešaju detektivski roman, urbani ep i ljubavna priča, otkrivanje i tumačenje istorije sa iskustvima zavere i potere, terora i paranoje. Pomenuti srpski generacijski miks bavi se široko shvaćenom istorijskom overdozom: političkom scenom devedesetih ali i Drugim svetskim ratom, istorijskim događajima i njihovim naknadnim promišljanjem, motivisanjem i generisanjem zločina.

Proza generacije miks ne nastaje samo na (pseudo)istorijskoj, nego i na teorijskoj matrici. U njoj se sve više kristališe svest o Drugom, zatrtom, progonjenom i marginalnom. Samo će Igor Marojević od zbirke priča Mediterani do "romana-tabloida" Šnit brodelovsku paletu kulturne različitosti zameniti za rasističke monologe rafala i dugih noževa u okupiranom Zemunu. Tema otuđenja čitaoce manje privlači od trougla ljubav–rat–smrt: ali više gorčine i tuge budi junakinja iz romana Zorana Penevskog Manje važni zločini koja čita Deridu živeći godine devedeset devete u svetu bez Platona, okružena lošim vestima i lošim đacima – više nego napete i zaoštrene "granične situacije".

Srpska generacija iks piše paradoksalnu "stvarnosnu metafikciju": prozu inspirisanu istorijom i realnošću, koja se ukotvila u izmeštenom i izmaštanom prostoru. Kolekcija Milete Prodanovića zasniva se na jednako paradoksalnom konceptu stvarnosne fantastike: povest o Oseusovom srebru povezuje mitotvorce i mitomane, prepliće istoriju umetnosti i kriminalistiku, pripovedni eksperiment i novinski senzacionalizam. Ovaj roman je u isti mah ambiciozan filmski sinopsis i postmoderna parabola u kojoj se sučeljavaju Sirmijum i SFRJ; u sećanje priziva i onu "opsesivnu bezbrižnost" osamdesetih, ironično oslikanu u Prodanovićevom ranijem romanu Vrt u Veneciji.

Srpski pisci biraju srednji put – između enciklopedijske metanaracije, koja istoriju tretira kao priču, i konzervativnih poetika, koje priču cene samo ako je deo istorije. U romanu Srđana Tešina Kazimir i drugi naslovi profesor Maks Oskar upozorava Kazimira, fabrikanta i pisca, da pazi šta stavlja u knjige, jer "sve to na kraju oživi, a neće samo od sebe da nestane". Da kod nas, kako kaže Tešin, "ima viška istorije a manjka prostora" potvrđuje i njegovo životno iskustvo. Evo kako izgleda "hiperinflacija događanja" u Beogradu devedesetih koja inspiriše roman Kroz pustinju i prašinu: "Živeo sam u stanu sa makedonskom folk-pevačicom, sa bivšim mužem Lepe Lukić, sa jednim tipom koji je pobegao iz zatvora i jednim koji je tek trebalo da tamo ode", kaže Tešin u jednom intervjuu. "Onda je došao još i Kusturica da tu snima film."

Višak istorije, kriza logike i manjak smisla – Koplandu nepoznato iskustvo.