Од Копланда до генерације микс

Даглас Копланд, Шиљак, инсталација, 2001.

ФОРМАТИРАЊЕ
Америчка депресија калоричнија је од српске, стоји у једној причи Ненада Јовановића. Да нас брже сустиже депресија него калорије показује и податак да је роман настао почетком деведесетих, Генерација икс канадског писца Дагласа Копланда, одскора потакао на размишљање о домаћој верзији генерацијског синдрома.
Копландови "сувишни" људи Клер, Даг и Енди сведоче о мањку историје и вишку униформисаности, беже од мртвила социјалне стабилности, одбацују глобализацију и комерцијализацију у страху од губитка идентитета. Коефицијент генерацијске кризе у Србији мери(о) се нешто другачије: индексом рата, економских потреса и егзистенцијалне неизвесности. До отупелости и несналажења који су задесили Копландове јунаке српску генерацију икс довео је сасвим супротан разлог – вишак историје.

Српска проза и јунаци Генерације икс доспели су, тако, до идентичне кризе идентитета и кризе вредности различитим путевима. Оно што је за Копланда ноћна мора о једнообразности – робне марке, платне картице, тржни центри – за Србију је сан о нормалној стварности. Без обзира на све драстичне разлике, српску књижевност доба транзиције и Копландову машту покрећу идентични стимулуси: новинске вести, иконе поп-културе, потрошачка психологија. Иако за нашу прозу усуд историје представља неупоредив изазов, није имуна на искушење да овековечи ефемерне појаве.

У роману Нестанак Зденка Купрешанина Андрија Матић предочава комично-меланхоличну слику елиотовске борбе за традицију и индивидуални таленат у свету који за њих не мари. Млади Београђанин гротескног имена и гротескне судбине неће постати песник, нити ће остварити сан о добијању две Нобелове награде. Нестаће у паралелној димензији потпуне књижевности; ући ће у више сфере божанског литерарног подземља кроз тајна врата која се налазе у – кафани. Прихватајући улогу коју Данте даје Вергилију, песник Бранко Миљковић објасниће Зденку да је управо кафана наша традиција.

Код аутора ширег генерацијског и поетичког спектра, као што су Милета Продановић, Игор Маројевић, Саша Илић, Срђан Тешин, Ненад Јовановић и Зоран Пеневски, све је присутнији мултижанровски модел у коме се неселективно мешају детективски роман, урбани еп и љубавна прича, откривање и тумачење историје са искуствима завере и потере, терора и параноје. Поменути српски генерацијски микс бави се широко схваћеном историјском овердозом: политичком сценом деведесетих али и Другим светским ратом, историјским догађајима и њиховим накнадним промишљањем, мотивисањем и генерисањем злочина.

Проза генерације микс не настаје само на (псеудо)историјској, него и на теоријској матрици. У њој се све више кристалише свест о Другом, затртом, прогоњеном и маргиналном. Само ће Игор Маројевић од збирке прича Медитерани до "романа-таблоида" Шнит броделовску палету културне различитости заменити за расистичке монологе рафала и дугих ножева у окупираном Земуну. Тема отуђења читаоце мање привлачи од троугла љубав–рат–смрт: али више горчине и туге буди јунакиња из романа Зорана Пеневског Мање важни злочини која чита Дериду живећи године деведесет девете у свету без Платона, окружена лошим вестима и лошим ђацима – више него напете и заоштрене "граничне ситуације".

Српска генерација икс пише парадоксалну "стварносну метафикцију": прозу инспирисану историјом и реалношћу, која се укотвила у измештеном и измаштаном простору. Колекција Милете Продановића заснива се на једнако парадоксалном концепту стварносне фантастике: повест о Осеусовом сребру повезује митотворце и митомане, преплиће историју уметности и криминалистику, приповедни експеримент и новински сензационализам. Овај роман је у исти мах амбициозан филмски синопсис и постмодерна парабола у којој се сучељавају Сирмијум и СФРЈ; у сећање призива и ону "опсесивну безбрижност" осамдесетих, иронично осликану у Продановићевом ранијем роману Врт у Венецији.

Српски писци бирају средњи пут – између енциклопедијске метанарације, која историју третира као причу, и конзервативних поетика, које причу цене само ако је део историје. У роману Срђана Тешина Казимир и други наслови професор Макс Оскар упозорава Казимира, фабриканта и писца, да пази шта ставља у књиге, јер "све то на крају оживи, а неће само од себе да нестане". Да код нас, како каже Тешин, "има вишка историје а мањка простора" потврђује и његово животно искуство. Ево како изгледа "хиперинфлација догађања" у Београду деведесетих која инспирише роман Кроз пустињу и прашину: "Живео сам у стану са македонском фолк-певачицом, са бившим мужем Лепе Лукић, са једним типом који је побегао из затвора и једним који је тек требало да тамо оде", каже Тешин у једном интервјуу. "Онда је дошао још и Кустурица да ту снима филм."

Вишак историје, криза логике и мањак смисла – Копланду непознато искуство.