Током последњих деценија 20. века у свету се интензивно промишља место и улога музеја у друштву. Нова музеолошка парадигма – нова музеологија – покушава да раскине са два века традиције ексклузивности и елитизма музеолошког рада и да се обрати свим сегментима друштва укључујући социјално/културно искључене групе. Музеји се почињу сматрати не само местом сакупљања и чувања (предмета, вештина, идеја), него и стварања знања и креирања идентитета (регионалног, локалног, групног, индивидуалног), а музеолошки рад интегралним делом, чак замајцем друштвене промене.

Србија је током тог периода остала потпуно ван светских збивања, што се јасно види из актуелног стања. И поред великог броја активних музеја, који се сваким даном повећава, музеологија као дисциплина у Србији данас заправо не постоји. Она се не може студирати, нити се из те области може стећи било које од научних звања (осим у области музејског менаџмента и маркетинга, али то само чини видљивијим недостатак образовања у основној делатности). Нема перманентног образовања. Нема стратегије развоја. Нема стручних часописа. Нема литературе. Нема пројеката. Нема закона. Нема критике. Нема... Списак недостајућих елемената готово је бесконачан. Постоји само пракса, за коју је – упркос новој реторици – тешко рећи да прати светске токове.

Први музеји код нас настајали су током романтичарског периода, када је испитивања порекла народа, етничких и културних група било једна од окосница дефинисања везе између простора који "припада" народу/групи и вице верса, што је у 19. и на почетку 20. века био један од основа успостављања реалних политичких граница између новоствараних националних држава. У том смислу се и за делатност музеја, нарочито етнографских и завичајних (Хеимат музеји, специфични за Немачку и зону њеног културног утицаја у средњој и јужној Европи), у периоду формирања и дефинисања граница националних држава, може рећи да је била интегрални део политичких пројеката. Имати музеј значило је имати идентитет, како у Европи, тако и код нас, па су тада и етнографски, и други малобројни наши музеји, били потпуно у складу са европском/светском музеолошком праксом.

Читав век касније – током последње две деценије 20. века – реконструкција локалног/националног идентитета на Балкану произвела је низ "истраживања" и репрезентација прошлости (укључујући музејске изложбе), са циљем да се докаже ко је (народ, нација, етничка група) био "пре" на ком простору, као и ко је од кога "старији". Суштина тог доказивања било је утврђивање "права" на територију –поново у контексту политичких пројеката (формирања нових држава или задржавања постојећег стања).

Деценију касније, реторика идеологије "крви и тла", у којој су митологија и географија повезане у конструкт етнички/национално адресираног простора и која је предтекст за агресивни национализам, мање-више је у јавном говору напуштена. Она ипак опстаје у дефинисању "чувања идентитета" као основног циља музејске делатности – као да је идентитет нешто заувек дато, непроменљиво и у чврстој  вези са територијом.

Недостатак савремених музеолошких теоријских оквира и задржавање давно превазиђених парадигми у етнологији као примарној дисциплини омогућили су да се реална и схватљива потреба за очувањем културног наслеђа у функцији реконструкције идентитета претвори у својеврсну фолклороидизацију – стварање слике о себи достојне романтичарског, а не постмодерног друштва. То се односи на низ новоформираних збирки и "музеја", али, нажалост, и на Етнографски музеј који се и данас доследно држи идеја из 19. века, о чему јасно говори актуелна стална поставка. Уосталом, о томе је у стручној литератури писано, нажалост – без ефекта.

Чврсто држање наученог понашања/деловања ни најмање није питање новца за нова техничко-технолошка помагала којима би се причала иста прича, нити је (само) питање транзиције као промене економско-политичког оквира функционисања – то је акутан недостатак свести да се свет променио. Ако је за утеху: отпор према променама није карактеристика само Етнографског и других наших музеја. Њега има и у европским и светским музејима – то је део професионалног приступа стварности.

Ипак, управо "22.000 посетилаца у току једног дана" који су резултат учешћа Етнографског музеја у акцији "Ноћ музеја", те се не могу – као успех – приписати Музеју, показује да публика, која иначе не препознаје свој "сачувани идентитет" у саборима, ношњама, опанцима и преслицама са "своје" територије, ипак постоји. Остаје нам само да се надамо да ће јој музеји изаћи у сусрет, мењајући се у складу са њеним потребама.  

За то је потребна пре свега добра воља музејских радника, али и активно учешће читавог друштва – државе, медија и саме публике, јер само уз помоћ и подршку свих њих музеји могу да изађу из зачараног круга самозадовољног понављања сопствене митологизоване прошлости.

Љиљана Гавриловић

(Ауторка је музејски саветник,
сада запослена у Етнографском институту САНУ)