Отварам форточку, а ви отворите прозор

Лукас Самарас, Књига, скулптура

Прозна 2007. година није била нарочито богата, што никако не значи да није била редовно сложена. Није било пуно прозних потреса у најбољем смислу те речи, али се појавило неколико романа који су освежили домаћу прозну продукцију. Година на истеку можда би се најбоље могла сагледати кроз прозор – "метафору" коју употребљава Драган Великић у свом роману "Руски прозор", кроз метафору форточке. Форточка је прозорчић на правом великом прозору, величине седам пута осам центиметара, који се отвара када је ниска температура. Сувише је минијатуран да би се просторија расхладила, али довољно велик да би се просторија излуфтирала. Такво је прозно луфтирање, може бити, обележило ову годину. Није отваран велики прозор, али је кроз форточку у домаћу прозу ушло неколико романа који су је заиста освежили.

Уколико бисмо већ морали да сасвим субјективно и увек непријатно претенциозно одаберемо десет прозних књига домаћих писаца које су, рецимо, обележиле 2007. годину, уз молбу читаоцима да после последње тачке сами наставе низ, већ на почетку бисмо се морали сусрести са занимљивим проблемом. Наиме, колико је сигурно да је Филип Давид обележио прозну 2007. годину својом новом књигом "Сан о љубави и смрти" (Лагуна), толико је неизвесно да ли да његову књигу у овој незахвалној новогодишњој игри бројимо једанпут или пак дваред. "Сан о љубави и смрти" састоји се из два романа који ће свакако надокнадити Давидову дванаестогодишњу романескну паузу. Било како било, његов нови двоструки роман освежио је домаћу прозну продукцију, и на плану теме и на плану језика којим писац приповеда своје две приче.

Доста дугу прозну паузу имао је и Угљеша Шајтинац који је након својих првих прозних књига "Чуда природе" и "Чемер" постао један од најпознатијих домаћих драмских писаца, да би ове године објавио ново дело "Вок он" (Народна књига), роман, путопис, збирку приповедака, или расцепкану фрагментарну прозу – одлучите сами. "Вок он", дефинисан у поднаслову као "манифест раздраганог песимизма", наставља се на Шајтинчев прозни низ и не одступа од његовог списатељског става који грца у искреним емоцијама и ништа не прећуткује, већ виче на сав глас.

Како је већ поменуто, Драган Великић је ове године објавио роман "Руски прозор" (Стубови културе) – једно од својих најбољих дела које је таквим учинила духовитост, много јаче и боље дозирана него у претходним делима овог познатог писца. Његов јунак музичар Данијел који прави инвентар свог живота, отвара форточку, покушавајући да побегне из себе и сретне све пропуштене животне могућности, тражећи свој идентитет "разливен у безмерју пропуштеног", док главни јунак романа Руди Ступар, попут свих јунака билдунгсромана, тек треба да уђе у просторију из које је поменуто прозорче једини излаз. Мора да види читав низ могућности које пред њим стоје, да се конфронтира са целим светом како то већ јуноше у билдунгсроманима морају, и да на крају живи своју судбину – судбину која тражи луфтирање. Данијел сабира пропуштене могућности, а Руди их види пред собом, очајнички се трудећи да их све проживи.

Списатељица Мирјана Ђурђевић која пише брзо, добро и лако, никако само детективске романе о Прљавој Харијети већ заправо прозу која жанр користи тек да би што боље прикрила метафоричност која истим потезом постаје још уочљивија, објавила је нови роман. "Чувари светиње" (Агора), "историјска повест, или измотација, у десет илуминација, разрешава мистерије, истините и измишљене, везане за Мирослављево јеванђеље, од XII века у коме је настало, до XXXII века у коме је нестало". Њен роман, како је у поднаслову већ монтипајтоновски наглашено, заиста је нешто сасвим ново и заиста је нешто сасвим другачије.

Иако нешто слабији од одличних "Пијавица", нови роман Давида Албахарија "Лудвиг" (Стубови културе) једно је од најзанимљивијих овогодишњих прозних дела. Не само због тога што су његови главни јунаци писци, "пријатељи", Београд и овдашња књижевна чаршија, већ и због тога што писац врло вешто и темељно, кроз причу која се врти укруг, описује неуравнотежен однос између два своја јунака. Приповедач уноси у тај однос много више емоција и енергије него његов колега Лудвиг и због тога ствари крећу наопако.

Игор Маројевић објавио је роман "Шнит" (Лагуна) који за тему има Земун у доба Другог светског рата "када је овај град припао НДХ", уз заводљиву напомену да се ради о првој прозној обради ове теме. Роман описује наизглед мирни саживот Срба, Немаца и Хрвата, и приповедачки врло убедљиво објашњава како тај "саживот" брзо постаје вртлог који ће прогутати од сваког народа понешто. Тема је, дакле, већ довољно сама по себи провокативна, те се чини да је писац претерао у тој провокативности, одређујући дело као "роман-таблоид".

"Турнир грбаваца" Ласла Блашковића (Геопоетика) подсетио нас је на питање да ли границе између стварности и фикције уопште има. Исписујући дневник, приповедач је дошао до романа, а роман је онда отворио питање стварног и измишљеног, кроз форму најближу нефикцијском – форму дневника. Препознатљиви Блашковићев поступак увођења стварних личности у књигу и њихово претварање у књижевне јунаке, достигао је врхунац, тачку кључања…

Иван Потић у својој књизи "Још једном о невидљивом" (Књижевно друштво "Свети Сава") сабира шездесетак фантастично-стварних прозних фрагмената, у хармсовском духу, описујући горе већ поменуту стварност једним особеним приступом који свакако освежава домаћу прозну сцену. А пажњу треба обратити и на књигу Драгана Алексића "Око са стране" (Филип Вишњић), чији главни јунак трага за својим пореклом, у провинцији и по мраку, разапет на три временска оквира која се током романа прожимају.

Треба свакако напоменути да је Радослав Петковић током 2007. године објавио књигу "Византијски интернет" (Стубови културе) у којој се налазе три есеја. Но, пре него што повичете: па, шта мешаш сад есеје, треба се сетити да још од "Огледа о мачки" Радослав Петковић поједине књиге сврстава у жанр есејистичке прозе. Нека ова реч "прозе" буде тек мали изговор за велику Петковићеву књигу у којој пише о Византији, "О досадном писару и музи", те разрешава проблем "Зашто је Платон био болестан" последњег Сократовог дана – есеј у коме се то есејистичко највише претвара у прозно и то оно прозно – духовито, чак детективско.

Кад смо већ на тој територији, била би грешка не скренути пажњу на још једну књигу која је свакако обележила литерарну годину на истеку, а која би се могла сврстати у управо поменути жанр (сјајне!) есејистичке прозе. У књизи "Дубровачка зрцала" Милана Милишића (Геопоетика) налази се тридесет пет текстова након којих ћемо видети да је легендарни песник Милан Милишић, рођен 1941. у Дубровнику, трагично погинуо као прва жртва бомбардовања Дубровника 1991. године – заправо есејиста чији би се есеји морали наћи у лектири – на сваком оном месту где је потребан сликовит и сочан пример добро написаног текста.

И ту, наравно, овој листи не мора бити крај. Рецимо да смо само отворили форточку, а да је на вама да отворите прозор.

--------------------------------------------------------------------------

Давид Албахари: ЛУДВИГ (Стубови културе)

Драган Алексић: ОКО СА СТРАНЕ (Филип Вишњић)

Ласло Блашковић: ТУРНИР ГРБАВАЦА (Геопоетика)

Драган Великић: РУСКИ ПРОЗОР (Стубови културе)

Филип Давид: САН О ЉУБАВИ И СМРТИ (Лагуна)

Мирјана Ђурђевић: ЧУВАРИ СВЕТИЊЕ (Агора)

Игор Маројевић: ШНИТ (Лагуна)

Радослав Петковић: ВИЗАНТИЈСКИ ИНТЕРНЕТ (Стубови културе)

Иван Потић: ЈОШ ЈЕДНОМ О НЕВИДЉИВОМ (Књижевно друштво "Свети Сава")

Угљеша Шајтинац: ВОК ОН (Народна књига)