Манипулација светињама

Од Булгаковљевог Мајстора и Маргарите до Осмице Кетрин Невил; између Декалога Кшиштофа Кишловског и Страха и његовог слуге Мирјане Новаковић; између Зефирелија и Мела Гибсона, Битлса и Мадоне, Толкина и Роулингове; од Досијеа икс до Саут парка – претапање религијских мотива у књижевност и медијску културу траје несмањеним темпом, а репертоар приступа верским темама све је шири. Колико је провокативно сликати Христа као водитеља исцелитељског ТВ панела или Луцифера као љубавника Садама Хусеина, а колико укусно спекулисати о еротској вези сина Божјег и Марије Магдалене, остаје на процену потрошачима ових артикала масовне културе. Ипак, романсијерске игре са одвећ људским осећањима и реакцијама библијских хероја привлаче читаоце и онда кад се приближе граници укуса и смисла. 

Успех  Дена Брауна, писца најпродаванијих светских трилера, заснива се на манипулацији светињама и рањивим областима живота. Наука и религија су минска поља у која овај аутор бестселера улеће увек кад зналци оклевају да то ураде. Спекулације о светом Гралу, алтернативним јеванђељима и Сионском приорату очевидно су лакше онима који срљају у просторе од којих мудри јоште колико зазиру.

Тајна друштва, перверзни ритуали и кобне шифре готово су једнако фактор успеха за Да Винчијев код и Анђеле и демоне колико и одлучни, поштени, етички беспрекоран протагониста, спреман да се супротстави злу. Браун за своје хероје бира интелектуалце, поседнике савременом друштву наоко непотребних сазнања као што су етимологија, историја религије, познавање симбола, отварајући одлучујући простор у решавању енигми њиховој ерудицији и њеном креативном коришћењу. Роберт Ленгдон из Да Винчијевог кода и Анђела и демона има на располагању само аристотеловска двадесет четири сата да спасе свет из руку зла. Да би распршио опасности и демонтирао тајне (попут оне о папином сину), Браунов јунак мора поседовати ерудицију Борхеса и рефлексе Рамба. Мрачне тајне, заверу и зло, по закону жанра, ипак не могу раскринкати усамљени и уврнути ренџери: то може само принципијелна коалиција мушкарца и жене, због поштовања светог рецепта о споју енергија – женске интуитивности и мушке одлучности.

Важан део тајне увек је језик, па је тако разјасница у сваком Брауновом трилеру заснована на игри речи, анаграму, симболу или загонетки. У Да Винчијевом коду управо захваљујући транспарентности језичког знака решење се нуди од почетка: појмовно-значењска веза светог Грала са краљевском крвљу доноси одлучујући обрт – и то се на половини романа тријумфално саопштава, не би ли се полуобразовани читалац зачудио и порадовао.

У "сценаристичком роману" Десет Божијих заповести, насталом по предлошку филмског пројекта Декалог, Кшиштофу Кишловском и његовом сценаристи Пјесјевичу централна тема је Бог у свету огрезлом у неповерење и иронију. Кроз људске приче срочене по Божјим заповестима дефилују протагонисти с тешким етичким дилемама и искушењима: математичар који у потрази за доказом о непостојању Бога губи сина, лекар од чије дијагнозе зависе животи детета зачетог у прељуби и тешко болесног превареног мужа, девојка заљубљена у човека који јесте, а можда и није, њен биолошки отац, таксиста који умире само зато што његов убица жели да види море, професорка која среће Јеврејку којој је четрдесет година раније одбила да спасе живот. Све се те судбине преплићу, сударају, укрштају, што нас подсећа да нема онтолошког поретка који није саздан на нужности. Дајући филмским причама са хришћанском потком литерарни облик, Кишловски ствара прву постмодерну бајку о изгубљеном и поново откривеном Богу.

И књижевност и филм воле технику приповедања с оне стране смрти: филмови Булевар сумрака и Америчка лепота далеки су потомци чудесног Фокнеровог романа Док лежах на самрти у коме се добро сачуване тајне покојнице гротескно преклапају са сновима живих чланова њене породице. На Фокнеровом предлошку настаје и роман Дагласа Копланда Хеј, Нострадамусе у ком се преиспитују фанатизам, нетолеранција и суровост као друго лице божанског. Сукоб вере у Копландовим јунацима делује на махове тривијално и неубедљиво: али није ли масовна култура по правилу више обузета лаком скицом мистерије него страхотном дубином тајне?