Мало је оних попут Палме или Биџе којима име и презиме нису потребни. Само надимак и – зна се о коме је реч. Због оних других многобројнијих неко је некада, сем имена, измислио и презиме. Ко и када? То зна Мирослав Нишкановић, етнолог, специјализован за порекло становништва, а запослен као истраживач сарадник у Етнографском институту САНУ.

– Деца име добијају по рођењу, и то је углавном избор родитеља и одраз њиховог социокултурног понашања. Комбинација личног имена и презимена која се данас користи задовољава потребу идентификације појединца, јер је у двоименој формули презиме константа. Оно нам је дато од рођења, прати нас целог живота, с њим умиремо и дајемо га деци на исти начин као што смо га и добили од својих – уводи Нишкановић у тему. – За ближе одређење личности поред имена и презимена користи се још и име оца. У различитим документима оно се пише у загради, а понекад се прво слово оца додаје као средње слово, углавном овај систем именовања заступљен је и код других индоевропских народа – додаје етнолог.

Захваљујући напорима генерација историчара употпуњени су родослови најпознатијих српских династија. И, док су они посебну пажњу посветили генеалошким истраживањима владарских и других угледних породица, Мирослав Нишкановић је свој интерес усмерио ка откривању лозе „обичних смртника”, а с том намером је основао и Српски генеалошки центар.

Лик, дело или нешто треће

Презиме се наслеђује само по мушким прецима. Сва српска презимена деле се у четири основне групе.

У прву групу спадају презимена која одржавају везу са неком драгом особом, обично родитељ – деца. Њих има највише, најстарији су тип презимена, а настала су преображајем мушких патронима (имена по личном имену оца) и то су, рецимо, Петровић, Јовановић, Марковић, Милошевић, Ђурић или по имену мајке Марин, Марић, Вишњић...

Други тип презимена одражава лични изглед или карактер особе по којој је настало презиме и она су најшароликија. Ту има и надимака, који обично указују на нешто што није уобичајено у окружењу у којем та особа живи, попут Будалић, Гузина, Убипарић, Папак, Ножица, Зец, Вјештица, Мудринић, Глушац, Вртикапа, Ћосић, Црнчевић – набраја етнолог.

Трећа група презимена указује на место бившег боравка неке особе или родоначелника фамилије, а распознају се на први поглед завршним словима „ак” или „ац”, „јанин” или „ски”. Дошљаци су се, дакле, распознавали ако су уз име имали и додатак  Бирчанин, Црногорац, Јајчанин, Каћански, Арбанас, Каурин...

Срећу се и презимена настала према занимањима првог носиоца лозе, као на пример Терзић, Ћурчић, Молер, Поповић, Ковачевић...

Семе и племе

Потреба за бољим системом идентификације личности јавила се са све већим раслојавањем феудалног друштва, а посебно развојем градова и привреде у њима. Повећање броја становника у градским срединама имало је за последицу да се више њих одазива на исто име, а да надимци слабо помажу. Европљани су то решили на свој начин вођењем матичних књига у црквама, али нама је освајање Турака помрсило конце.

– Најпре је презиме уведено на подручјима којима је владала Млетачка Република и Аустроугарска монархија, 1780. године када је уведена обавеза евидентирања грађана двоименском формулом. У новој српској држави, презимена се званично уводе половином деветнаестог века. У делима Вука Караџића има доста објашњења о томе – истиче Мирослав Нишкановић.

Наравно, пошто су се људи звали компликовано, јер су користили своје, очево, племенско име и помињали место у којем живе (Сава Марков Петровић Његуш), а деоба имовине у овим крајевима одувек представља проблем број један, поготово у званичним књигама, тадашње српске власти послале су Стевана Груборовића и Сретена Поповића у Аустро-Угарску да „провиде” тамошње стање. Акција је успела...

– На основу њиховог извештаја донета је уредба 31. јануара 1851. године, којом се у модерним „баштенским” књигама „чувају и поштују стара презимена као светиња” и „да се не презива сваки на име свога оца”. Ту се касније јавља проблем са неефикасном администрацијом, ипак, за највећи део српског становништва на Балканском полуострву презимена су регулисана по стварању југословенске државе 1918 – објашњава специјалиста за родослове.

Питамо, онако успут, и како се праве таблице које би многи желели да имају, да је окаче на зид и поносе дедом и прадедом пред гостима. Наш саговорник каже да се за доказивање порекла користе сви расположиви писани и усмени извори. Писани документи, као што су матичне књиге рођених, крштених, венчаних и умрлих, лишени су субјективности, и временски и просторно тачно одређују траг. На основу многих података може се реконструисати и по седам генерација уназад, али каже постојање племенских заједница тај посао олакшава и да се на основу колективног памћења могу похватати и преци од пре 15 генерација.