Многи је доживљавају као најбољу пријатељицу која ће пажљиво саслушати, дати савет, рећи коју лепу реч и онда када многима није ни до чега. И што је најважније готово сви ће разумети о чему говори. Др Нада Мацура је лекар у београдској Хитној помоћи, кардиолог са дугогодишњим искуством. По гласу и лику, с обзиром на то да често говори на телевизији и радију као портпаролка установе у којој ради, већина ће рећи да је „познаје” – јер по правилу из прве руке извести о неком невеселом догађају, жртвама луде ноћне вожње на пример, или једноставно посаветује грађанство како да лакше преброди тропске температуре.

За докторку Наду могло би се рећи да је лекар међу посленицима јавне речи, ако би њено петнаестогодишње чланство у Удружењу новинара Србије било подршка „пиарлуку” којим се данас бави не скидајући бели мантил. Кад све сабере ... Не воли да прича о годинама, али половину своје досадашње лекарске каријере потрошила је на портпаролски посао. Иако многи помисле да др Нада Мацура за то прима две плате, јер „покрива односе са јавношћу” и лекарске обавезе, није тако. У свету се можда сматра да нешто што није наплаћено није ни цењено, али у установи у којој ради она сматра сасвим уобичајеним да се обраћа грађанству и да све иде у рок службе, како би се рекло. Да појасни како је стекла рутину помиње тренинг клизача на леду који увежбавају програм са оловним теговима на ногама. Када их скину, све им се чини лако. Као и њој да се укључи у програм и док је у аутобусу, на улици, док пљушти...

Зидала је циглу по циглу

– Изузетно ценим новинарски позив, јер ту мора да се мисли, брзо, да се не напише или изговори глупост. С обзиром на то да сам ја из друге професије могуће је да на овај начин себи стварам вентил, мало се удаљим од онога што је моја свакодневна обавеза. Како реагују моје колеге? Наравно, мисле да и они могу да раде то исто још откако сам почела да уређујем научни часопис „Хало 94”. Али, захваљујући интересовању јавности и оваквој презентацији Хитна помоћ је постала отворенија за јавност иако није медијска кућа. Од осталих колега појављују се само још Мира Мићовић из Дома здравља „Стари град” и Драго Јовановић који је новинар и водитељ Дневника на ТВ Пинк и пи-ар Ургентног центра. Мада су сви у обавези да при установи имају особу за контакте са јавношћу, стање је ето такво – истиче др Мацура.

– До овакве позиције је требало доћи. Ништа нисам радила на пречац. Напротив, зидала сам циглу по циглу – открива принцип.

Наравно, одмах питамо како то да није осетила потребу да се усавршава у медицини. Каже да је она примаријус у струци, кардиологију је специјализирала код др Дејана Бошковића који нажалост није данас жив, али је прилично цитиран у стручној литератури. Ипак, будући да ради у Хитној помоћи, не стреми неким посебним усавршавањима да постане професор, на пример. Њој је ургентна медицина нешто као судбина. До преласка у београдску, др Нада Мацура је радила у хитној помоћи Крагујевца и Смедеревске Паланке.

– Научите да брзо спавате, радите, мислите и ја сада себе не бих могла да видим у ординацији. Да радим полако, смирено – ма нема шансе – уверава наша саговорница.

Како је, дакле, лекар специјалиста са великом километражом на терену, особа која је ушла у многе београдске куће да притекне у помоћ болеснима, или збрине на улици повређене и рањене, постала пи-ар?

– Често сам позивана да будем промотор многих акција, фестивала, кампања Министарства здравља и тако је почело, мада сам промотор остала и данас. Године 1995. постала сам главни и одговорни уредник научног часописа „Хало 94”. Углавном прво сам на Другом програму Радио Београда два-три пута недељно давала кратке извештаје о томе шта се десило у току ноћи и одатле се то касније усталило и на другим медијима. Уреднику Радио Новости то се учинило згодном формом, понуђено ми је да сарађујемо и та емисија се звала „Одшкринута врата”. После тога сам добила позив из Радио Јата, где је уведена емисија „Кисеоник”. То очигледно тако крене када падне у очи да сте елоквентни, а уз свој посао можете да, не превише стручном терминологијом, обичном свету објасните многе ствари, као што је то био случај са мном – мишљење је др Мацуре.

Уследила су и стална укључења у радио и телевизијске емисије, Студио Б је предњачио, па је докторки Нади стигла и титула „нај Београђанин” 2008, а истраживање маркетиншке агенције „Прагма” показало је да су градоначелник Драган Ђилас и она најкомуникативније јавне личности за прошлу годину. Врло је поносна на то признање.

Сећа се докторка како је због поломљене ноге, баш у време бомбардовања, испала из професионалног колосека, јер је до тада радила само на терену. Али и са чизмицом од гипса те 1999. долазила је на своју смену у Улицу краља Петра и примала телефонске позиве, без иједног дана боловања. И сада пацијенте „дочекује” на телефонској централи.

(фото Жељко Јовановић)

Бомбардовање провела у гипсаној чизми

– То ми је тада врло тешко падало јер рад у Хитној помоћи подразумева изузетну динамику, физичку и психичку спремност. Тога, ипак, највише имају млађе колеге. Лекари средњих година са стеченим искуством лакше ће у телефонском контакту са пацијентом, правилном тријажом а на основу добијених података, направити приоритет где би требало да оде лекарска екипа. О особи с друге стране жице лекар на зна ништа, не види му боју коже, не може да му измери притисак и провери рад срца и лако може бити заведен оним што је чуо – истиче др Нада Мацура.

Најдраматичнији су често случајеви који наизглед нису такви. Ипак, приоритет су саобраћајне несреће, упуцавања, различита крварења, артеријска, инфаркти, шлогови, бесвесна стања после пада рецимо у купатилу, повреде ока, ортопедске повреде, падање са висине...

– Нама се боје за реаговање укључују као на семафору, црвено – да се одмах иде 200 километара на сат, зелено је за савет и упућивање у дом здравља, а жуто да се стигне обавезно, али да се не јури вртоглаво – објашњава докторка.

Одмах помишљамо како је после таквог напора лепо побећи негде далеко од пацијената и упорних новинара.

– Чак и када одем на одмор првих дана сам ошамућена. Неко ко навикне на брзи ритам, одмор схвата као атак на савест. Вероватно сам ја радохоличар – покушава др Нада да схвати саму себе. Ипак, одмах додаје: подршка некоме – да, али успех на лак начин – не подноси.

Шта још воли, сем да толико ради?

– Можда нећете веровати, али обожавам шпанске серије. Некада сам их гледала са татом и остала ми је та навика. У теленовелама увек видите ко коме подмеће, зна се ко је лош.

Астрономија ми је, такође, врло интересантна, радо гледам у небо и налазим звездана сазвежђа. Занимају ме и хороскопи – додаје докторка коју су и током разговора за „Магазин” звале колеге из других редакција да питају „шта је то ноћас било на Ади”.

Гледамо, прича на један па на други телефон... Колико их има, не успевамо да се уздржимо а да не питамо.

– Пет. Два службена и три приватна, јер увек морам да будем доступна, а у некоме од њих батерија може да се испразни, па да не размишљам, носим их све...

О Београђанима...

Какви су Београђани, питамо је.

– Углавном културни, многи усамљени или баш живе сами. Зато ја често у јављањима на телевизији и радију кажем људима да буду добри са комшијама, јер они први прискоче у помоћ, позову хитну, брину о суседу.

... необичним случајевима

– Понекад наизглед лак случај може да се претвори у опасност. Тако смо дошли код једне госпође којој је неко ближњи, чини ми се пилот негде у свету, требало после дужег времене да се врати. Била је узбуђена, радосна, показивала нам његове фотографије и изненада пала. Нисмо успели да је повратимо, иако је нормално причала и изгледала. Али, то се дешава.

... свом радном дану

– На послу имам дневну смену од 12 сати на телефонској централи, онда идем сутрадан у ноћну шихту, па имам одмор и тек трећег дана се враћам назад. Кад не радим устајем у пола шест, скувам два чаја, потражим начелника који ми да све податке које има. Зову ме онда из редакције Танјуга, Бете да известим о најновијим информацијама, па као на траци следи укључивање у радио и телевизијски програм.

... родном месту

– Рођена сам у Врднику, који сада припада Националном парку Фрушке горе. Никада није било дилеме да ли ћу студирати медицину у Београду. Имала сам у томе подршку мог оца који је био технички директор у руднику, који ми је усадио ту одговорност према послу. Увек ми је говорио да се клоним лошег друштва и дроге. Моја рођена сестра која живи у Врднику је учитељица.

... школским данима

– Волим да кажем да сам сама научила да пливам у реци, чак пре него што сам пошла у школу и почела да пишем. Учитељ ми је био отац глумице Весне Чипчић, а памтим из тих давних дана поучне приче о Славку Прљавку и – учитељицу Јуцу, мало пунију, због које сам ја сакупљајући крајеве обичних оловака којима се више није могло писати називала „моје Јуце”. Дечја посла.

... о кувању

– Искрено волим да идем на ручак кад ме позову, а умем све да скувам, иако то можда не би неко очекивао од мене. Ревносно исецам рецепте из новина иако имам бар 15 кувара на полици у стану. Зачине обожавам, љуто посебно, а у кухињи имам све могуће врсте мирођија. Измишљам ја и своје рецепте, попут пилеће џигерице у сосу. Дајем предност поврћу и воћу, мање једем месо. Вишак килограма сам „сакупила” седећи за компјутером по пола дана, због некретања. За рекреацију немам времена, нисам склона јоги и сличним вежбањима.

Рајна Поповић