Пут од лековитих врела до краљевских бања у Србији био је дужи од столећа. Почетком 19. века оне су стасавале заједно са младом српском државом и две краљевске лозе – Карађорђевића и Обреновића. Иако су кроз историју били непомирљиви противници, они на власти нису рушили оно што су њихови претходници саградили, већ су настављали да улажу у бање и из своје и из државне касе. Подизали су бањска купатила, фонтане и чесме, упоредо са луксузним вилама, летњиковцима и дворцима, тако да та здања и данас представљају симболе бања које се могу назвати краљевским: Врњачке, Рибарске, Ковиљаче, Буковичке, Нишке, Врањске, Брестовачке и Сокобање.

Под покровитељством престолонаследника Александра II, издавачка кућа „Гастро принт” и редакција часописа „Туристички свет” недавно су објавиле ексклузивну монографију „Краљевске бање Србије”, аутора Здравке Бубрешко. У овом двојезичном издању са холограмом, уз обиље архивских и савремених фотографија, фактографски и анегдотски испричана је прича о осам знаменитих бања које су својевремено биле монденски и културни центри Србије. То је део ширег пројекта афирмације наших бања са аристократским педигреом, уз наду да једнога дана оне уђу у групацију Краљевске бање Европске асоцијације бања.

Монденски центри

Причу о српским бањама започиње књаз Милош довођењем барона Зигмунда Хердера, начелника Саксонских рудокопа, који је 1835. године анализирао и потврдио лековитост брестовачке, а касније и других бањских вода. Милош се најрадије купао у Сокобањи и Брестовачкој бањи, где је себи сазидао и конак, а најслађе је пио буковички „кисељак”. Поред извора у Буковичкој бањи започео је 1860. године „Старо здање”, велелепну грађевину која ће се градити још дуго после њега, а у којој је краљ Милан приређивао раскошне балове. Краљевски пар Александар Обреновић и Драга Машин имао је своју клупу за предах у Нишкој, док је Драга из здравствених разлога одлазила на лечење у Рибарску бању.

Краљ Петар I Карађорђевић финансијски је подстицао изградњу и обнову бања, а у многима од њих лечио је своју упорну костобољу. У Брестовачкој бањи је подигао дворац, у Ковиљачи је подстакао изградњу купатила, а у Рибарској хотела. Регент и будући краљ Александар I Карађорђевић лечио се водом са Школске чесме у Нишкој Бањи, такође и на изворима Врњачке, а у Ковиљачи је подигао драгуљ међу бањским здањима – Кур-салон, у коме је накратко боравио и млади краљ Петар II Карађорђевић пре него што је напустио земљу 1941. године.

За владарима су у бање долазили угледни трговци и комплетна тадашња пословна, политичка и културна елита – страначки прваци, славни глумци и књижевници – па су на најатрактивнијим местима ницале раскошне виле и летњиковци. Паркови су уређивани у француском или енглеском стилу, играли су се крикет и тенис, приређивани су концерти и балови. Према упутима бањских лекара, лековите воде ових бања благотворно су утицале на костобољу, плућне, стомачне, женске и многе друге болести.

Наш „чика Пера” – краљ

Први угоститељски објекат у Врњачкој Бањи, „Народна гостионица”, отворен је 1885, а десет година касније ту ће засветлети и прва електрична сијалица. Темеље раскошне врњачке парковске флоре, са рунделама у француском барокном стилу, поставио је Чех Јосип Парис, власник чувених цвећара у Бечу и Марибору, који се у Бањи настанио 1928. године.

У новом купатилу Бање Ковиљаче лечење је, поред воде и блата пелоида, подразумевало масажу, опуштање, базен. Таквом третману препуштао се и краљ Петар I Карађорђевић у кади направљеној специјално за њега, која и данас представља једну од ексклузивнијих понуда Бање. А његов апартман на првом спрату виле „Србија” у Рибарској бањи, са једноставним дрвеним креветом, столом и две столице, ни по чему није личио на краљевске одаје. С обе стране апартмана, слично касарнама, налазила се по једна соба са по педесет кревета за његове гардисте.

Први званични гост Брестовачке бање, у лето 1834. године, била је књегиња Љубица за којом је убрзо стигао и кнез Милош, заједно са млађим сином Михајлом. Он је тамо обављао државничке послове и примао службене посете, а после ручка и обавезне кафе и чибука, одмарао се захтевајући апсолутну тишину. Књаз Милош одредио је судбину и Буковичке бање одлуком да се, баш поред Буковичких извора, подигне угледно здање, налик онима која је виђао у престоним варошима Европе. Као један од најлуксузнијих хотела на Балкану, увек на услузи породици Обреновић, а касније и Карађорђевић, „Старо здање” вазда је окупљало елитну клијентелу која је проносила славу лековите буковичке воде.

У лековитој води Нишке бање уживали су краљ Милан и краљ Александар Обреновић, а омиљени гост био је и краљ Александар I Карађорђевић. За Сокобању се зна да је била прва и последња љубав књаза Милоша, али је мање познато да су управо у сокобањском амаму кнежевићи Милан и Михајло научили да пливају уз помоћ тикава. А када је краљ Петар I Карађорђевић 1914. године одлучио да топле воде Рибарске бање замени много топлијим са врањских извора, стигао је у живописни јужњачки колорит у коме је врело од странаца. Због удаљености од престонице и лоших комуникација, мештани нису били баш најбоље обавештени о престолонаследној лози Карађорђевића, тако да су тек касније сазнали да је „чика Пера” са којим су често разговарали заправо њихов – краљ.

----------------------------------------------------

Симбол мерака

„Временом је у Врањској бањи отмена и богата клијентела била све бројнија, али и све живахнија... Из махале је све ређе одзвањао ковачки чекић, док је ’блех’ музика бивала све гласнија. Богати Грци и Јермени, трговци из Ниша, Врања и Скопља, дочекивали су зоре у најбољем расположењу, остављајући читав иметак у кафанама и механама... Певала је, додуше већ времешна, Малика Јеминовић, Циганка нарочите лепоте и гласа. Била је Борина инспирација за ’Коштану’ и до данас остала симбол мерака и јужњачке песме пуне чежње.”

-----------------------------------------------------

Зубуни и либада

„Туристичка сезона Сокобање у Милошево време почињала је у пролеће и трајала до првих прохладних дана. Бања је била на гласу. Деценијама је у њу долазио отменији свет, угледни трговци, чиновници, познати глумци и писци... На бањском шеталишту мешали су се зубуни и сукње сеоских жена са либадама градских госпођа, а касније, пред крај века, и са гошћама из иностранства обученим по последњој европској моди. На главном шеталишту и оближњим улицама било је 17 механа и око 40 занатлијских радњи.”

Радмила Таминџић