Увек покажите свом детету да га волите. У огледалу ваших осећања оно ће доживети себе као вредно љубави, а тај осећај ће му дати самопоуздање, сигурност и снагу да се носи са животним тешкоћама. Родитељи који нису кадри да са „сјајем у очима” воле своје дете, засадиће у њему семе несигурности и немоћи, а та осећања, ма колико изгледало чудно, уз помоћ маште изграђују „спасоносну” фантазију – о свемоћи.

С друге стране, волети дете не значи размазити га, јер дете које све што пожели и добије, остаје на развојном ступњу на којем са задовољством мисли само о себи. Задржава самољубље и осећај свемоћи и кад одрасте, без уважавања других. Такве особе, и када све постижу, истовремено се осећају мање вредним и немоћним јер не поседују стварне вештине.

Управо та рана искуства стварају осећај моћи, немоћи и свемоћи, која су само наизглед међусобно супротстављена. Моћ у психолошком значењу јесте осећање сопствене вредности и познавање својих могућности, способност владања собом и животним околностима, објашњава прим. др сц. мед. Војислав Ћурчић, тренинг психоаналитичар Београдског психоаналитичког друштва и директор Болнице за психијатрију Клиничко-болничког центра „Др Драгиша Мишовић – Дедиње”. Немоћ се, напротив, осећа као спутаност, неспособност и безвредност. Ремети нам односе с другима, јер бол који изазива ублажавамо претераним истицањем, нападношћу, агресивношћу. Из истог мањкавог осећања могу се изродити и завидљивост, љубомора, преувеличавање проблема, задовољство када је други у невољи.

Како овладати собом

Осећај моћи, немоћи и свемоћи је ирационално осећање и требало би га увек проверити у реалности, како спољашњој, тако и унутрашњој. Свемоћни, рецимо, имају осећај да могу да учине све што пожеле. Препознају се лако, будући да имају јаку потребу да друге ставе под контролу и да владају њима. Желе да им се сви диве, да све буде по њиховом, сматрају да су увек у праву, стално се пореде с другима и непопустљиви су. Иако на први поглед делују као снажне личности, они су далеко од стварне моћи. Нарцистични, сујетни и самољубиви, у случају осујећења неке намере или потребе, најчешће се осећају немоћно и крајње јадно.

По речима нашег саговорника, осећање свемоћи је, заправо, одбрана од немоћи. Да се не би осећали немоћно, „свемоћни” развијају психолошке механизме који им омогућавају да се осећају моћно. Примера за то је и међу многим славним личностима: Наполеон, који је патио због изузетно ниског раста, настојао је да ратним победама освоји сјајно осећање моћи и свима га покаже.

– Потреба да се савлада осећање немоћи испољавањем моћи изражена је код адолесцената. Посебно је јака код навијача тог узраста. Да би се ослободили мање вредности, спутаности и несигурности, удружују се у групе („Заједно смо јачи”) у којима добијају недостајућу моћ и тада могу бити врло агресивни, сурови, безобзирни и брутални – каже наш саговорник.

Адолесценција је, иначе, развојни период у којем је добро осећање сопствених могућности стечено у детињству нестабилно или прелази у осећање немоћи. Оно је пролазно и често нереално. Адолесценти, рецимо, чак и кад су изузетно лепи доживљају себе као ружне. Сазревањем и стицањем идентитета, осећање сопствених вредности и могућности усаглашава се са реалношћу, и постаје стабилније.

Крпице не гасе жеђ

Доктор Ћурчић објашњава да се осећање немоћи тешко подноси. Особа покушава да га неком фантазијом или неким догађањима претвори у осећање свемоћи, на пример, естетским операцијама, куповином маркиране гардеробе, скупих аутомобила или сијасет других луксузних стварчица. То, међутим, не помаже задуго. Шта год чинили, ма колико тога имали, немоћ се не да утолити, никако да уступи место спокојном и добром осећању себе и сопствених могућности. Ова рањивост такође потиче из детињства, а може се излечити или залечити само неким личним постигнућем, стваралаштвом које трајније и стабилније повећава сопствену вредност.

Осећај немоћи може бити изазван и драматичним спољашњим околностима, психолошким осујећењем због губитка положаја, љубави, због неуспеха на послу. Међутим, истиче др Војислав Ћурчић, што смо базично несигурнији и несамосталнији, то нас немоћ лакше и дубље обузима. Са њом је тешко живети, јер ствара песимизам и безнадежност. Зато се и рађа жеља да се неким спектакуларним потезом брзо врати осећање моћи. Међутим, таквих заокрета и решења нема. То је само илузија, чије неостварење појачава осећај немоћи. Зато је најбољи пут изласка из ових разорних осећања активност којом постепено враћамо сигурност, пре свега кроз самопотврђивање, лична постигнућа, лепа остварења или неговање подстицајних и блиских односа са другима.