Mlade cure i kicoši, čobani, paori i trgovci, decenijama se prevoze skelom kod Padeja i tako premošćuju Tisu na pravcu Kikinda – Ada, a tako će, vele ovde, još dugo biti. Iako se u susedstvu, četiri kilometra dalje, gradi most, on neće mnogo promeniti život lokalnog stanovništva, jer će mu skela – koja skraćuje put za oko četrdeset kilometara – i dalje biti potrebna.

Ovdašnjim radnicima koji rade na susednoj obali, čobanima koji u proleće prevoze i po nekoliko stotina ovaca preko reke, paorima koji obrađuju zemlju most će, i kad bude sagrađen, biti dalek i nepraktičan za upotrebu, pa će dereglija, koja na ovom mestu postoji još od 1842, nastaviti da preseca tiske talase i zimi i leti, evo već 167 godina.

Njen prvi gazda, kažu stare knjige, bio je padejski veleposednik Đerđ Divan, a prevoz se obavljao čeličnim užetom i posebnom drvenom alatkom.

Nikad dosadno

Sedamdesetih godina prošlog veka prevoz je osavremenjen, skelu je počeo da vuče brodić kome je iz pijeteta prema prvom vlasniku dato ime „Divan”, a i skela se danas tako zove.

U ranija vremena, kada nije bilo mostova kao danas, skele su bile mnogo važnije prevozno sredstvo, ali su se neke ipak održale i na Moravi, Savi i drugim rekama. U Srbiji, prema poslednjim podacima, postoje 23 dereglije sa kapacitetom za 1.260 putnika.

U ovom delu, od Sente do Bačkog Petrovca, ima četiri skele: u Senti, Padeju, Molu i Bačkom Petrovcu, ali jedino padejska radi cele godine od četiri ujutro do deset uveče. Vlasništvo je mesne zajednice i zapošljava sedam radnika koji rade u smenama. U vreme naše posete zatekli smo Radovana Kneževića, bivšeg pripadnika elitne 72. brigade, koji je napustio vojsku i došao u rodno mesto da mirnije živi, da skelari i obrađuje zemlju, i njegovog kompanjona Mihalja Nađa, koji upravlja brodićem.

Čarda na obali

– Lep je to posao, naročito za nas koji volimo da se družimo sa ljudima. Ima svega, nije nikada dosadno, popričaš sa ovim, pa onim, svako ima neku zanimljivu zgodu, ima i lepih cura, a ima bogme i da se radi – priča Radovan.

Skela može da preveze 12 automobila, oko trideset tona tereta, a polako postaje i turistička atrakcija ovog kraja, pa bi – kažu Padejci – mogli po njoj ponovo da postanu poznati, kao što su nekada bili po lekovitom bilju i menti.

I na plus 40 i na minus 20 ima i putnika, i skelara koji uvek dežuraju pored reke, i kad je led i sneg, i u proleće kad se prevozi seno, kukuruz. Prevoze se i automobilisti, biciklisti, motociklisti... Pešaci plaćaju prelazak na drugu obalu 40 dinara, biciklisti 50, a za automobil se plaća 250 dinara. Novac ide na plate, a ako nešto preostane – u budžet mesne zajednice, uglavnom za održavanje plovila.

Skela koja dnevno preveze oko 500 putnika od Padeja je udaljena oko kilometar i po. Na banatskoj strani blizu obale je čarda okružena ogromnim stablima topole, sa velikom terasom i dobrom ribljom čorbom kojom nas je poslužila domaćica Piroška. Ovamo dolaze i putnici dok čekaju na vožnju, a i skeledžije posle vožnje, kad na pristanišnoj platformi učvrste skelu i privuku je do doka.  

Posao je i zanimljiv i težak, kaže Mihalj Nađ, sve zavisi od ćudi vremena. Ume da bude i neprijatno kada reka mrzne, dešava se nekad i da sajla pukne pa se skela otkači, ali kad je lepo – onda je stvarno lepo!