Дошао један наш земљак из јужних крајева у Београд и боравио неколико дана. Кад се вратио кући питају га комшије шта је видео, а он им одговори: „Од онолике куће, нисам Београд ни видео”. Тако бисмо и ми дали основну карактеристику Прага: толико је тамо било народа да Праг и не видиш!

Наравно, све је ово шала а сада збиља.

Овај диван Златни град, како га је још Карло IV назвао, смештен између средње и источне Европе, отворен је за све оне који желе да продру у његове тајне. Град се у 9. и 10. веку стварао око утврђења Храдчани и Вишехрад. Статус града Карло IV дао му је између 1232. и 1235. када га је одабрао за главни град царства што је и он остао до дана данашњег и у Чешкој Републици.

Ако имате среће да вас кроз Праг воде два одлична водича (вероватно би се у новој номенклатури сродној равноправности рекло – водичкиња) као што су то Андријана из Београда и Марија из Прага, онда ћете за свог четвородневног боравка видети (додуше у назнакама) све најважније пунктове овог града. Наравно, за детаљније упознавање потребно вам је много више дана. Наша полазна тачка у освајању Прага била је од железничке станице преко Народног музеја и споменика Карла Великог на коњу, као уосталом у многим престоницама Европе, преко Старомјетске намјести до Трга старога града. Овај огромни трг стециште свих који дођу у Праг средиште је старог прашког језгра. Налази се на десној обали Влтаве и има исти значај као Замак на другој страни реке.

Највећа атракција је свакако средњовековни астрономски часовник који је истовремено сат, календар, астрономска справа. Смештен је на јужном делу старе градске већнице. Конструисали су га Микулас Кадански сајџија и Јан Ондрејев Шиндел, професор математике и астрономије на Карловом универзитету. И данас ради као у 15. веку када је конструисан. Сат украшавају 12 апостола и осам фигура. Они су постављени у 19. веку када је сат репариран.

Маса људи чека да се појаве апостоли који благосиљају град, а четири фигуре лево представљају чешко средњовековно друштво: симболе таштине (нарцис који се диви свом одразу у огледалу) и трговине (Јевреји са џаком блага). Десно су Турчин (подсећа на освајање Европе од Турака у 16. и 17. веку) и смрт која повлачи конопац и звоњавом означава одвођење грешника у пакао. Раније је петао кукурикао када апостоли заврше са благословом, а данас су то фанфаре које се оглашавају са врха сата.

Са трга се можете упутити у више праваца. Париском улицом до Јеврејске четврти, Карловом у центар града или на Карлов мост.

Праг је препун музеја (овде су музеји сликара Мухе и Пикаса) у које нисмо залазили, јер их је стварно много, монументалних бар споља. Због тога је можда интересантан податак да су само 25 одсто Чеха верници! Међу њима се истиче катедрала Светог Вита. Чувена је пре свега по томе што се у њој налазе гроб и споменик светог Јана Непомука и витражима уметника Алфонса Мухе.

Град је испреплетан мостовима који спајају стари и нови део Старе Мјесто и Мала страна.

Најлепши и најчувенији је Карлов мост. Да бисмо ступили на њега морали смо да прођемо кроз Староградски торањ. Камен-темељац за градњу моста ударио је у другој половини 14. века ко други него Карло IV. Завршен је почетком 15. века у дужини од 516 метара и ширине десет метара. Служи само за шетњу. Украшен је многобројним скулптурама светаца, уметника и др. Најпознатија је на средини омиљеног чешког свеца Јана Непомука.

Желели смо да овековечимо нашу посету мосту али то је било могуће само са мноштвом осталог света. Више посетилаца и оних који се фотографишу видели смо једино на Кинеском зиду.

Посетили смо и Јеврејску четврт, виделу Стару-Нову синагогу, најстарију и најзначајнију у свету. У том делу је и старо јеврејско гробље са 12.000 надгробних плоча под којима је сто хиљада покојника. Наслоњене једна на другу личе на набацано камење тако да се дубоко урезују у сећање. Има још шест синагога од којих је последња саграђена почетком 20. века.

Доћи у Праг а не видети Храдчане није могуће. Ту смо провели једно преподне. Храдчани постоје од 9. века када је дворац био седиште краљева, владара а и данас су у њему државници. Гледали смо смену страже на уласку у прво двориште и видели чувену Златну улицу само издалека. То нам је много жао јер је атипична, поплочана нечим сличним калдрми. Легенда каже да су за време Рудолфа II алхемичари под његовим надзором покушали да направе вештачко злато. Данас су то кућице у којима су различите продавнице сувенира а она обојена плаво кажу да је била писца Франца Кафке. За проверу ове легенде и пролаз кроз улицу треба издвојити 10 евра. Не знамо да ли ово није било предвиђено програмом или пак није било довољно заинтересованих.

Чешка је земља која јако држи до традиције што се најбоље види по очуваним грађевинама, споменицима, црквама... Ми смо у Прагу боравили за време првомајских празника у правом смислу те речи. На месту код споменика Карлу Великом читавог дана били су демонстранти са црвеним заставама који су прошли центром града и стигли до Карловог моста. Наредног дана присуствовали смо прослави 65 година од победе на фашизмом.!

Дан смо завршавали у некој од кафаница уз чувено точено чешко пиво и „колено” (барена коленица) и кнедлочке.

Ипак, најлепше од свега је то што су Чеси један диван народ с којим смо се заиста разумевали на оба језика – чешком и српском.

                                                                                                                                                                                                   М. Б. Корочкин-Давидовић