Дуж плодне долине реке По, тик уз Апенине, протеже се древни римски пут Вија Емилија. Велика градска капија, и пут се претвара у калдрмисану улицу са засвођеним тротоарима... Високе црвенкасте и наранџасте куће, гужва, мириси свежег слатког пецива, мрачне радњице препуне огромних, мирисних котурова на којима је утиснуто Parmigiano Reggiano. У даљини се назиру две чудне, витке грађевине – једна необично висока, друга опасно накривљена. Пут се шири, пред очима се указују грандиозне цркве, мноштво стубова, зидине са пушкарницама, куполе, торњеви, огромни тргови, у позадини су обронци Апенина... Добро дошли у Болоњу!

Учена Болоња

Римска колонија Бононија, названа по староседелачким келтским племенима Бои, полако се развила у регионалну престоницу. После дуге стагнације током средњег века, једна мудра одлука – изградња Archiginnasia (универзитетa), допринела је да се овај провинцијски градић претвори у праву ужурбану студентску метрополу која од тада па до данас остаде иста: Alma Mater Studiorum, најстарији универзитет западног света, основан 1088.

Није лош осећај бити у амфитеатру и нагађати где су седели Петрарка и Данте пре неких 700 година, а све то уз предавања професора Умберта Ека. Радознали студенти могу и да прелистају неку од оригиналних средњовековних књига у првој универзитетској библиотеци, или бар да прошетају осликаним ходницима велелепног здања званог Palazzo di Archiginanasio, где је било главно седиште универзитета. Посебан угођај је истражити мали амфитеатар, сав у дрвеним дуборезима, који је био намењен за јавни час анатомије, са великим мермерним столом за сецирање на који са висине гледају две дрвене човечје фигуре, док се са наспрамног зида смешка дрвена верзија Гаспареа Таљијакозија, првог пластичног хирурга са све носом у руци.

Данас је пола старе Болоње заправо универзитет: мало-мало па током шетње набасате на неки факултет, а од око пола милиона људи који ту живе, чак 100.000 су студенти, што из Италије, што из осталих крајева света. Захваљујући томе, Болоња је прави мравињак, место где су препуни кафићи, али исто тако и крцате књижаре на сваком ћошку. Није ни чудо што се баш овде, у самом центру града, 2001. године отворила највећа медијатека у Италији. Потпуно невероватно здање: споља права средњовековна палата, а унутра модерно дизајнерско чудо – троспратни атријум са провидним подом испод кога се виде остаци некадашњих етрурских и римских вила које су некад биле на том месту. Ентеријер централног атријума наслеђен је од ботаничког врта природњачког факултета, а ужурбани дух берзе, која је ту била скоро сто година и по којој се библиотека и зове Sala Borsa, свакако је остао! Из атријума се улази у праву мултимедијалну ризницу: папирне и електронске књиге, часописи, мапе, енциклопедије, музика, филмови... Чак и ако нисте члан, можете слободно истраживати, седети, читати и уживати у атмосфери јер сви имају приступ књигама и свем материјалу.

Куле и лукови

Кажу да је у Болоњи некад било око 180 кула разних висина, али чему су оне служиле и зашто су изграђене није баш најјасније. Све су настале негде између 12. и 13. века, док су биле у јеку борбе за превласт између утицајних градских породица, а у висини кула се огледала моћ и имућност градитеља. Како је време пролазило, неке су се скриле међу новонастале зграде, неке су се због невеште градње брзо урушиле, а неке се само накривиле. Међу двадесетак преосталих, две најимпозантније куле које стоје једна уз другу, у самом центру града, главни су симбол Болоње. Прва, звана Асинели кула, највиша је са својих 97 метара, а друга, Гарисенди, најкривља је од свих. Са својих 48 метара висине, Гарисенди одступа од вертикалне осе за чак 3,2 метра.

Посебно занимљив елемент средњовековног неимарства били су лукови, заправо засвођене улице. Болоњези су међу првима увидели практичност овакве градње, па је још 1288. године донет специјалан закон којим се градња лукова на местима од јавног интереса уводи као обавезна. Захваљујући овоме закону, који је још увек на снази, болоњске аркаде су се очувале и постале део Унескове светске културне баштине.

Пошто је у Болоњи засвођено читавих 38 километара тротоара, улице су претворене у заклон од кише или врелог сунца. Капије, улази и радњице лукаво су смештени између лукова; цео универзитет, са својим пространим атријумима, скривен је између колонада, па чак и зграде у новим предграђима имају аркаде. Лукова има разних, од дрвених средњовековних, преко скромних земљаних, ниских, уских, па до раскошних камених, китњастих, високих... Међу свима њима један је посебно занимљив, а за њега се везује посебна прича. Наиме, брдашце изнад Болоње је место на које је у 11. веку, према легенди, донета икона Богородице са Христом, која је, наводно, дело апостола Луке. Тако је од давних времена црква Светог Луке у којој се чува ова икона постала место ходочашћа. Крајем 17. века имућни грађани Болоње одлучили су да, у свом стилу, спонзоришу изградњу аркада од градских капија, па до самог улаза у цркву на врху брда, чиме је настао најдужи засвођени пролаз на свету, дуг читавих 3,7 километара! Права посластица за љубитеље шетње – из ужурбане градске вреве стиже се право на обронке Апенина, и то без изласка под ведро небо!

Између лукова и кула простиру се невероватно лепи и пространи тргови и на њима древне цркве. Главни трг, центар збивања је грандиозна Piazza Maggiore, на коме се налази базилика Светог Петронија из 14. века. Она је по величини требало да надмаши храм Светог Петра у Риму, али су фондови ипак преусмерени на изградњу универзитета, тако да никад није потпуно довршена.

На Тргу Светог Стефана је још један од симбола Болоње – црква Светог Стефана, која датира још из првих векова хришћанства. Централни део овог бенедиктинског манастира изграђен је по узору на цркву Христовог гроба из Јерусалима.

-------------------------------------------------------------

Црвена Болоња

Кад баците поглед са врха Азинели куле, јасно је зашто се Болоња назива црвеним градом – цигла, црвене фасаде, црепови – све је у нијансама црвене, наранџасте и жуте боје. Постоји још један разлог, који можда већ наслућујете: овде је било једно од главних упоришта покрета отпора (италијанских партизана) током Другог светског рата, а комунистичка партија је и након рата на градским изборима увек убедљиво побеђивала.

-----------------------------------------------------------

Дебела Болоња

Болоњу карактеришу три епитета – La dotta, La rossa, La grassa – учена, црвена, дебела. Видели смо зашто је учена и црвена, а ко дође да проба овдашњу храну схватиће и зашто је дебела. Оброци су овде светиња, повод за дружење и чаврљање, а термини се строго поштују – ресторани се пуне тачно у 13 сати и после 20 сати.

Срамота је отићи из Болоње а не пробати светски чувен рагу alla bolognese, који се приправља од говеђег меса, сланине, шаргарепе, целера, лука, сувог белог вина, млека и, наравно, парадајза. А пре тога, за мезе ту је најпознатија болоњска кобасица – мортадела, која вуче корене још из средњовековних дана, и кришка пармезана. Наравно, оброк је непотпун без чаше вина по којем је позната цела регија... И на крају, неизоставни дезерт: torta di riso, или торта од пиринча, сочна златножута маса са пиринчем, жуманцима и марципаном, специјалитет још од античких времена. Па пријатно!