Да је животна прича Фернанде Флорентино Фернандез Јанков доспела у руке неког доброг редитеља, направио би можда од ње добру телевизијску серију, пуну егзотичних предела, неочекиваних обрта, суза, смеха и, наравно, много љубави. Углавном крхка црноока балерина, доктор међународног права, супруга познатог београдског очног хирурга, стигла је у Србију из Бразила.

– Моја домовина је земља неизмерних природних лепота и неисцрпних могућности, али и огромних социјалних и економских разлика међу људима. Припадала сам имућној породици која ми је пружила сигурност, статус, добро образовање и угодан живот у кругу бразилске елите. Ипак, још као дете сам научена да ценим рад и да сама зарађујем. Са 12 година сам за време летњег распуста гланцала намештај у очевој продавници – сећа се.

– Завршила сам студије права 1993. у Сао Паулу, у међувремену дипломирала класичан балет на Краљевској академији плеса из Лондона. Почела сам да радим као правник, завршила магистарску тезу, објављивала стручне чланке и књиге... А онда је судбина решила да ме споји са Мирком и потпуно изокрене мој свет – прича „српска снајка“ из Бразила.

Збогом, Сао Пауло

Љубав између бразилске правне „звезде у успону” из добростојеће породице шпанских досељеника, и српског избеглице скромних прихода, лекара на специјализацији, 1997. је озваничена браком. Била је то велика свадба на коју је стигло и шездесетак званица из Србије. Чинило се да ће „балкански зет” бити лепо прихваћен, али…

– Мој отац није могао да прихвати Мирково одбијање да се укључи у породични посао да би се бавио медицином. Кад сам подржала мужа, отац ме се одрекао. Лишио ме је наследства, повукао свој део капитала из заједничке фирме и заувек за мене затворио врата породичне куће, из које нисам могла да узмем ни личне ствари, одећу, обућу, књиге… Немам више ниједну слику из детињства коју бих показала свом сину – каже Фернанда.

Млади брачни пар је заједнички живот започео у малом изнајмљеном стану у Сао Паулу, да би се после пет година преселио у Курићибу, где је Мирко добио специјализацију. Док је она радила на својој докторској тези и предавала на универзитету „Сао Марко”, он је отишао на даље усавршавање у Швајцарску.

– Кад смо се 2006. преселили у Србију све је, одједном, изгледало лакше и лепше. Овде сам се поново осетила безбедном, у новој домовини, у новој породици, међу новим пријатељима. Наставила сам да се бавим струком, да предајем међународно право. Помажем мужу у вођењу ординације у старој породичној кући на Врачару и упознајем Србију. Поредим искуства из Бразила са оним што овде видим, и чини ми се да полако откривам шта је то што бисмо могли једни од других да научимо – говори ова симпатична жена.

Фавеладорси и самба

Фернанда је критична и према „старој” и према „новој” домовини. У Бразилу је, као правник, али и на сопственој кожи, осетила последице дубоке поделе на незамисливо богате и на крајње сиромашне. То је довело до стварање чврсте структуре организованог криминала, који је преузео улогу тамо где је друштво заказало. Фавеладорси, становници фавела, дивљих сиротињских насеља из предграђа Рио де Жанеира и Сао Паула често немају другог избора него да приступе некој од локалних криминалних група. Живот у Србији је неупоредиво мирнији и безбеднији, мада то овде не умеју довољно да цене, каже Фернанда.

Шта јој највише недостаје откако је напустила Бразил?

– Плес. У Бразилу је он део свакодневног живота, део наше културе. Прати нас од првог корака у кругу породице, па до последњег тренутка нашег боравка на овом свету. У плесу нема сиромашних и богатих: неке од најпознатијих школа самбе у Рију, рецимо, потичу управо из тамошњих фавела.

Да ли је пожелела да самбу приближи и београдској деци?

– Радије бих овде отворила школу класичног балета. Чини ми се да и код вас преовладава „руски приступ“, усмерен да од посебно талентованих девојчица ствара примабалерине. Мени се више допада „лондонски метод“ који подстиче малишане да у свом телу открију магију игре и помаже им да је ослободе.

А најмлађи члан породице Јанков, рођен прошле године, већ ће имати прилику да „на извору“ чује и види оно што ће га, као мајчино бразилско наслеђе, пратити целог живота.

Александра Мијалковић