Ako je neko čistač ulice, zašto bi se predstavljao kao glumac? On je to po zanimanju, ali ne znači da kao čovek nema kvaliteta. U današnje vreme, međutim, sistem vrednosti je nametnuo drugačija merila. Više nije toliko važno biti, nego imati. Umesto suštine čovekove ličnosti, na ceni su spoljni efekti. Ta zbrka pojedine navodi da žive u iluziji, govoreći da su završili silne škole, da su uspešni i bogati, okruženi uticajnim prijateljima, da su uradili nešto što nisu uradili, da su bili gde nisu bili...

– Psihološki motiv kod ljudi koji se lažno predstavljaju najčešće je potreba za kompenzacijom ličnog identiteta. Radi se o osobama koje, usled ovakvog tempa življenja, nisu u dovoljnoj meri izgradile svoju ličnost i ne osećaju se sigurno. Te osobe potisnule su svoje stvarno „ja” i takone prepoznaju sebe. Identifikujući se sa onima koji su poznati, moćni i na neki način istaknuti u društvu, i zamenjujući neke svoje kvalifikacije za tuđe, one nadomešćuju taj osećaj praznine i nedostatak ličnog identiteta, objašnjava Aida Zonjić, psiholog u domu zdravlja „Dr Ristić” u Beogradu.

Odbrambeni mehanizam

Uzroci takvih stanja i potreba su različiti. –  Kad je reč o psihijatrijskom problemu, ono što može dovesti do toga da se osoba ne oseća samo ostvarenom ikompetentnom, najčešće su neke traume doživljene u detinjstvu. Taj sindrom kod pacijenata koji se lažno predstavljaju kao neko drugi, zovemo „sindrom barona Minhauzena”. To je neka vrsta odbrambenog mehanizma jednog ega koji nije ni formiran.

Nije, međutim, uvek u pitanju čista psihopatologija. Postoje i drugi vidovi lažnog predstavljanja. U savremenom društvu, isuviše otuđenom, mnogi, putem Interneta (četovanje, Fejsbuk), to pretvaraju u neku vrstu društvene igre i tako, skrivajući svoje prave osobine, lakše stupaju u kontakt jedni sa drugima. Ali, sa te distance, nemaistinskog kontakta. Time se gubi najvažniji kvalitet života, a to su neposrednost i razmena energije između ljudi – upozorava psiholog i nastavlja:

– Mladi takođe često imaju potrebu da se predstave u boljem svetlu nego što to jeste. Jer, danas je prosto sramota biti siromašan, nemati automobil i slične nametnute statusne simbole, a kako oni još nisu izgradili čvrst stav, devojke, a pogotovo mladići, skloni su da prihvataju te vrednosti kao svoje. To je samo odbrambeni mehanizam, maska kojom se štiti njihov krhki ego, jer smatraju da jedino tako mogu da prođu i budu poželjni i prihvaćeniu društvu.

I u borbi za egzistenciju, zarad zaposlenja ljudi su spremni da učine sve, pa i da predstave sebe u drugačijem, boljem izdanju. To čak postaje društveno prihvatljivo kad konkurišemo za posao. Svedoci smo da sve češće i sud, kao vrhovni pravni organ, nekim ljudima daje lažne identitete iz opravdanih razloga, mada u tom slučaju osobe menjaju samo ime, prezime, mesto boravka, ne i svoju suštinu. No, to više nije individualna psihologija, nego psihologija društva – ističe Aida Zonjić.

Biti ili imati

Koliko dugo može neko da živi s lažnom slikom o sebi? Da li se ikada u toj osobi javi griža savesti ili osećaj stida? Čemu sve to, kad njihovo pravo lice pre ili kasnije mora da izađe na videlo – pitanja su na koja smo takođe zatražili odgovor.

– U svakom čoveku, ukoliko je normalno mentalno razvijen, postoji jedan deo ličnosti koji je zadužen za samoposmatranje i stalno nam govori da li radimo nešto ispravno ili ne. Budući da se kod osoba koje se lažno predstavljaju najčešće radi i o poremećaju ovog dela ličnosti, to jest super ega, one nemaju dovoljno razvijen osećaj za moral. Otuda se javlja i smanjenje griže savesti, a osećanje krivice maltene i ne postoji. Zbog toga nije čudo što se pojave oni koji idu u krajnost i smišljeno pribegavaju lažnom predstavljanju zbog raznoraznih prevara, ali to već nije domen psihologije, već zakona.

Svi ti ljudi koji se lažno predstavljaju i preuzimaju neki tuđi identitet, ne prihvataju sebe takvim kakvi jesu. U stvari, mnogi ne voli sebe i zato stalno guše svoju ličnost i svoju prirodu, stvarajući konfuziju u duši. S obzirom na to da te osobe nisu u stanju da procene koji su njihovi realni kapaciteti, ponekad se predstavljaju kao hiperuspešni, i tako rizikuju da samisebi sve više izmiču.

Kad čovek ne ostvari svoje ja, što na žalost gro njih ne uspe, onda se unutrašnja praznina povećava a kao posledice javljaju se osećaj besmisla, tuga, depresija. Taj stalan osećaj nezadovoljstva sobom stvara neurotičnu ličnost i u krajnjoj linijineurotično društvo. I tada se nameće ono filozofsko pitanje: šta je važnije biti ili imati?

– Da bi čovek ostvario sebe, to svakako podrazumeva i neka postignuća, ali pre svega treba da bude autentičan. A, da bi bio ono što jeste i da bi uopšte mogao da se razvija i napreduje, prvo mora da prihvati sebe realno sa svim svojim vrlinama i manama – zakučuje na kraju naša sagovornica.

Dana Stanković

------------------------------------------------

Psihodrama

Postoji jedna vrsta psihoterapije koja se zove „psihodrama”, gde ljudi kroz igranje uloga različitih značajnih ličnosti iz svog života postižu efekat izlečenja. Ali, ona se izvodi u kontrolisanim uslovima pod vođstvom stručnjaka i sa tim ne treba eksperimentisati izvan ordinacije psihoterapeuta –  upozorava psiholog.