Ако је неко чистач улице, зашто би се представљао као глумац? Он је то по занимању, али не значи да као човек нема квалитета. У данашње време, међутим, систем вредности је наметнуо другачија мерила. Више није толико важно бити, него имати. Уместо суштине човекове личности, на цени су спољни ефекти. Та збрка поједине наводи да живе у илузији, говорећи да су завршили силне школе, да су успешни и богати, окружени утицајним пријатељима, да су урадили нешто што нису урадили, да су били где нису били...

– Психолошки мотив код људи који се лажно представљају најчешће је потреба за компензацијом личног идентитета. Ради се о особама које, услед оваквог темпа живљења, нису у довољној мери изградиле своју личност и не осећају се сигурно. Те особе потиснуле су своје стварно „ја” и таконе препознају себе. Идентификујући се са онима који су познати, моћни и на неки начин истакнути у друштву, и замењујући неке своје квалификације за туђе, оне надомешћују тај осећај празнине и недостатак личног идентитета, објашњава Аида Зоњић, психолог у дому здравља „Др Ристић” у Београду.

Одбрамбени механизам

Узроци таквих стања и потреба су различити. –  Кад је реч о психијатријском проблему, оно што може довести до тога да се особа не осећа само оствареном икомпетентном, најчешће су неке трауме доживљене у детињству. Тај синдром код пацијената који се лажно представљају као неко други, зовемо „синдром барона Минхаузена”. То је нека врста одбрамбеног механизма једног ега који није ни формиран.

Није, међутим, увек у питању чиста психопатологија. Постоје и други видови лажног представљања. У савременом друштву, исувише отуђеном, многи, путем Интернета (четовање, Фејсбук), то претварају у неку врсту друштвене игре и тако, скривајући своје праве особине, лакше ступају у контакт једни са другима. Али, са те дистанце, немаистинског контакта. Тиме се губи најважнији квалитет живота, а то су непосредност и размена енергије између људи – упозорава психолог и наставља:

– Млади такође често имају потребу да се представе у бољем светлу него што то јесте. Јер, данас је просто срамота бити сиромашан, немати аутомобил и сличне наметнуте статусне симболе, а како они још нису изградили чврст став, девојке, а поготово младићи, склони су да прихватају те вредности као своје. То је само одбрамбени механизам, маска којом се штити њихов крхки его, јер сматрају да једино тако могу да прођу и буду пожељни и прихваћениу друштву.

И у борби за егзистенцију, зарад запослења људи су спремни да учине све, па и да представе себе у другачијем, бољем издању. То чак постаје друштвено прихватљиво кад конкуришемо за посао. Сведоци смо да све чешће и суд, као врховни правни орган, неким људима даје лажне идентитете из оправданих разлога, мада у том случају особе мењају само име, презиме, место боравка, не и своју суштину. Но, то више није индивидуална психологија, него психологија друштва – истиче Аида Зоњић.

Бити или имати

Колико дуго може неко да живи с лажном сликом о себи? Да ли се икада у тој особи јави грижа савести или осећај стида? Чему све то, кад њихово право лице пре или касније мора да изађе на видело – питања су на која смо такође затражили одговор.

– У сваком човеку, уколико је нормално ментално развијен, постоји један део личности који је задужен за самопосматрање и стално нам говори да ли радимо нешто исправно или не. Будући да се код особа које се лажно представљају најчешће ради и о поремећају овог дела личности, то јест супер ега, оне немају довољно развијен осећај за морал. Отуда се јавља и смањење гриже савести, а осећање кривице малтене и не постоји. Због тога није чудо што се појаве они који иду у крајност и смишљено прибегавају лажном представљању због разноразних превара, али то већ није домен психологије, већ закона.

Сви ти људи који се лажно представљају и преузимају неки туђи идентитет, не прихватају себе таквим какви јесу. У ствари, многи не воли себе и зато стално гуше своју личност и своју природу, стварајући конфузију у души. С обзиром на то да те особе нису у стању да процене који су њихови реални капацитети, понекад се представљају као хиперуспешни, и тако ризикују да самисеби све више измичу.

Кад човек не оствари своје ја, што на жалост гро њих не успе, онда се унутрашња празнина повећава а као последице јављају се осећај бесмисла, туга, депресија. Тај сталан осећај незадовољства собом ствара неуротичну личност и у крајњој линијинеуротично друштво. И тада се намеће оно филозофско питање: шта је важније бити или имати?

– Да би човек остварио себе, то свакако подразумева и нека постигнућа, али пре свега треба да буде аутентичан. А, да би био оно што јесте и да би уопште могао да се развија и напредује, прво мора да прихвати себе реално са свим својим врлинама и манама – закучује на крају наша саговорница.

Дана Станковић

------------------------------------------------

Психодрама

Постоји једна врста психотерапије која се зове „психодрама”, где људи кроз играње улога различитих значајних личности из свог живота постижу ефекат излечења. Али, она се изводи у контролисаним условима под вођством стручњака и са тим не треба експериментисати изван ординације психотерапеута –  упозорава психолог.