Мој живот у иностранству
Ваша искуства
Багдад
Ма ја Багдад нисам ни видео, осим са прозора авиона. Како да га опишем...први и последњи утисак је боја песка. Све је те боје...све покривено прашином, земљом те боје. Куће су равних кровова. Асоцијација на Багдад су и "пешчане олује". То и није нека страшна олуја него стање слично нашој магли, наизменично са ветром или без, само није водена пара него земља ситна као пудер. Она лебди и улази у сваку пору, очи, уши...Тек сам овде схватио што се Арапи мотају оним чаршафима. Лето у Багдаду је прича за себе: све испод 50 степени се сматра пријатном температуром. Често стигне до 58 а понекад и више!
Температура се мери под сенком а ја радим на сунцу. Генератор механичар. Генератор сам само једном видео у пролазу, док сам служио војни рок у ЈНА. Одслужио сам га 1991. у Сарајеву, на Јахорини. Нисам имао продужетка нити скраћење војног рока, што је онда, за нашу генерацију био чест слуцај. Вратио сам се куци, у Македонију, цео.
Рат је почео у пролеће 1992. Српски сам научио из "Експрес Политике" и осталих Политикиних издања која су свакодневно била присутна у нашој куци. Студирао сам (и дипломирао) у Београду. Ухватио сам задњи воз кад смо били на пола пута од разиласка, па се још могло студирати као "домаћи".
Радио сам код куће све и свашта али никад за више од 200 евра. Основао сам породицу и све више схватао да се са 400 евра (ја и супруга заједно) не може живети. Односно може, ако су једине потребе храна.
"Васа је хтео мало више". Нисам замишљао "коње вране", али сам хтео да се осамосталим са својом породицом, у свом стану. Да имам кључ и звоно испред свог стамбеног простора. Тако сам и доспео овде, у Багдад.
Није лоше, има нас из свих бивших република (осим Словенаца, ваљда се тамо добро живи). Највише је из Босне и Македоније. Радимо по америчким базама широм Ирака. Ту нас има из целог света: Балканци, Индијци, Непалци, Латиноамериканци, Африканци... Углавном пука сиротиња. За који дан ће пуне две године како сам овде. Стекао сам много искуства, доживео пуно а зарадио сам и "звоно" испред својих врата.
То ценим. Тога нема код нас. Код нас може свако да свакоме каже све и о њему и о његовој породици и неће му фалити ни длака с главе. Овде не може. Било је отпуштених људи због неукусне шале. За неког је то била шала, а за неког, из неке друге културе, може да буде највећа увреда....
Ето то је моја прича, укратко и углавном. Враћам се кући за који месец. До тада, одох да практикујем једну од добрих навика које сам овде стекао: трчање.
Последњи коментари
Znaci uzivas na poslu>fala bogu ceo liberty je na generatorima :)) nekih 120000 dusha... Nadam se da uzivas u kishama i nezaboravnom martovskom sutlijash-plastelin-blatu ;) Ima vas iz Kumanova tamo dosta.. Eh kakve smo zurke pravili za vas indijance iz kbr a.. Glavna ekipa za alkokol,fudbal,zurke..razvozio sam i vas i pijanu vojsku sabajle po kampovima po cenu da nadrljam,ali sad kad se setim..Vredelo je.Imao sam nesrecu dodushe da radim sa par nasih ljudi,stvarno smo eksperti da nabijemo noz u ledja.. Inace ono jedinstvo i postovanje izmedju rasa,nacija..nigde nikad videti necu.Koliko su ljudi spremni da se koriguju kada se radi o $$$..Bezi od nasih, to si valjda shvatio do sad..Nadam se da nema vise napada kao nekad.Mi smo imali u proseku 85 dnevno tako da je bilo zanimljivo.Pozdravi mi Kumanovce Micka,Ivana vozaca..i uzivaj u bagdadskom zalasku sa palmama.. za mene :))! Pozz i stay safe!
У Србији, а верујем да је тако и у околини, има колико хоћеш сеоских кућа са све имањем и помоћних зградама за 3.000 до 10.000 евра, са струјом и водом. Ко заради за то и за кола, а вредан је и није му стало до градског живота, може без много новца да реши питање заједничког живота с више гнереација у малим становима. Ако људи могу да живе у страној пустињи и раде по цео дан, што не би могли на лепом селу код нас, исто тако засучу рукаве ... С колима, мобилном телефонијом и компјутерима ништа више није далеко.
(@избор)Recimo da imam te pare da kupim takvo imanje i kola, da mi nije stalo do gradskog zivota kao sto vi kazete. Vi pricate o zasukanim rukavima, sto meni izgleda da tu treba da se nesto i radi. Da bi se nesto radilo, valjda taj rad treba i da se isplati? Nisam bas mazohist, da radim za dzabe. Sta treba da radim i koliko mogu da zaradim takvim radom, kad vec moram da radim? Da li vi znate licno neku takvu porodicu? Sta oni rade, koliko oni zaradjuju svojim radom i koliko im ostane? Da li imaju decu? Da li je zena jos s njim ili ga je ostavila i pobegla sa nekim u grad? Da li ima skola u blizini za tu decu i da li ce oni moci da ustede za zkolovanje te dece? Imaju li slobodno vreme i kako ga provode. Sa kim se druze i piju? Ja se slazem da prema vasem opisu neko hoce da tako zivi, sa mogucnoscu da ima na FaceBook-u 214+ prijatelja koje nikad nec3e videti, da mu deca gledaju na internetu pornografske filmove i kad im roditelji ne znaju uzimaju ili dele drogu. Seljacki zivot je danas mnogo interesantniji nego sto je nekad bio. Jos nisam cuo da je neko ko je iz grada otisao na selo da proba drazi seljackog zivota. Kako je to moguce? Ili sa vasim planom nesto nije u redu, ili je ceo svet poludeo.