Господин Кавабата је био претпостављени мом супругу, Радоју, кад смо се доселили у Јапан. Он је био задужен да упозна Радоја са начином рада и да га укључи у текуће послове. У Јапану то подразумева и групни обилазак кафана после дугог радног дана. Кавабата-сан је озбиљно схватио своје обавезе па је водио Радоја по кароке баровима, иако мој муж није био нимало заинтересован за такву врсту забаве, а још мање за певање.

Приликом таквих излета Кавабата-сан је на опште задовољство увесељавао присутне својим прелепим гласом и одличним интерпретацијама Синатре, Нет Кинг Кола и Прислија. Радоје је све рекао изјавом да би господин Кавабата био далеко успешнији певач него што је физичар.

При првој посети његовој кући, похвалили смо домаћици певање њеног супруга, на шта је она потпуно изненађено, али смирено одговорила да никада није чула како њен муж пева иако су већ 15 година у браку. Одбацила сам сваку могућност неспоразума јер је госпођа Кавабата, за разлику од својих сународника, одлично говорила енглески и немачки. Годинама је радила као стјуардеса и живела је у Немачкој. Пошто је често била у контакту са странцима, могла је да схвати наше неразумевање јапанске културе и њиховог начина живота. Објаснила ми је да се јапански бракови у много чему разликују од европских. И поред њеног објашњења никако нисам могла да схватим да се може живети у браку 15 година, а не знати да ли и како супружник пева.

Од тада је прошло већ 18 година и ја још увек, са истим неразумевањем и неодобравањем посматрам јапанске бракове. Наравно да посматрати није чак ни приближно као делити са неким дневни залогај, ипак, после безброј разговора, слушања жалопојки и хвали многих познаница и пријатељица, исти осећај чуђења је и даље присутан у мени.

Постоје две врсте бракова у Јапану. Једни су традиционални, ОМИАИ бракови тј. везе које нису настале спонтаним путем већ претходним договором. НАКОДО је особа која познаје оба потенцијална партнера и она их повезује. Учесници ОМИАИ су слободни да одбију или прихвате следећи сусрет. Данас постоји на десетине компанија које обављају посао НАКОДО и то за не баш скромну своту. Неки се венчавају после само неколико сусрета, а наш комшија је потрошио читаво богатство у потрази за правом особом и ишао је на такве састанке више од тридесет пута. Преоптерећен послом и пратећим обавезама велики број Јапанаца нема времена за забаву и дружење. Многи мисле да љубав долази тек после венчања, тако да је ОМИАИ и данас прихваћен као врло практично решење.

С друге стране, РЕНАИ бракови су наставак романтичне везе и таквих је бракова у последње време све више. Све је мање учешћа шире породице и мешања старијег брата или родитеља у брак деце.

До скоро су улоге у браку биле строго подељене. Мужеви су били задужени да донесу плату, а жене да одгајају децу и воде кућу. Супружници су водили одвојене животе. Свако се забављао са својим друштвом и бавио својим активностима, само су делили неодложне дужности око деце, родбине или куће.

При рођењу првог детета супружници престају да деле исту постељу. Отац се повлачи, а мајка спава са дететом, најчешће док дете не крене у школу. У најбољем случају дете или деца спавају између родитеља. Јапанци немају развијену културу физичког контакта, у смислу било каквог додира, загрљаја или пољубаца у образ, чак ни у оквиру породице, тако да је заједнички улазак у каду и заједничко спавање једина прилика да физички изразе љубав према деци.

Околина нас је увек чудно гледала кад пољубимо децу пред полазак у школу. Вршњаци су се подсмевали нашим ћеркама ако би видели да смо се пољубили, а сину су се ругали да пати од МАЗАКОН (јапанска скраћеница од mother's complex, заправо Едипов комплекс) јер ме је као десетогоодишњак пољубио по повратку са ђачког излета.

После удаје, жене до скоро нису биле запослене и економски су зависиле од мужева, тако да су разводи били ретки. Мени су њихови разводи нешто што не бих могла да разумем, а још мање да прихватим ни после сто година живота овде.

На суду се одреди ко ће добити старатељство над децом. Ако мајка добије децу,што је чешћи случај, скоро је сигурно да деца никада више неће имати никакав контакт са оцем. За Јапанце је то уобичајено и прихватљиво. Један од најпознатијих примера таквог развода је пређашњи јапански премијер Ђ. Коизуми. У процесу развода његова жена је родила трећег сина. Суд је оцу доделио два старија детета, а мајка је завршила брак са бебом. Старија браћа никад после тога нису видела ни мајку, ни млађег брата, нити је популарни господин Коизуми видео свог најмлађег сина. Уз све то, Јапанци на сва уста хвале бившег премијера како је сам подигао два сина, а још нисам чула да се ико упитао зашто никад није имао контакт са најмлађим дететом.

У последњој деценији се број развода међу паровима у касним педесетим и раним шездесетим годинама нагло повећао. Кад су деца одрасла, а супружници остали сами, нестало је било какво заједничко интересовање. По целом Јапану се организују многи курсеви са тематиком како спасити брак и о чемо разговарати са супружником. Познаница ми је недавно рекла да је морала да купи неколико мачака о којима брину она и њен муж јер од како су деца напустила родитељски дом немају никаквих заједничких интересовања и тема.

Радоје и ја смо недавно прославили тридесетогодишњицу брака и живота у иностранству, а 35 година је прошло од како смо се срели и заволели у мојим раним гимназијским данима. После свих ових година Радојево певање које би се само наглувом допало, мени звучи као најумилнија мелодија.