Безмало сваког лета у последњих петнаест година враћао сам се на месец-два у крајеве који су некада били у саставу Југославије. Враћао сам се да посетим гробове родитеља, да видим родбину и пријатеље, знанце и колеге. Сваки пут бих уочио нове промене у односу оних који су отишли и оних који су остали.

Има, међутим, нешто што се у том односу не мења. Зато је посебно привукло моју пажњу. Најпре сам мислио да је моје искуство јединствено. Када сам од многих људи у расејању чуо да су искусили исто што и ја, моје занимање за ову појаву је још више порасло.

Реч је о томе да нас, у завичају – а ја, шта могу, завичајем осећам земљу у којој сам провео далеко највећи део живота, земљу која се тако несретно распала деведесетих година прошлог столећа – нама блиски и не тако блиски људи једва да питају или уопште не питају како нам је у далеком свету, шта и где радимо, каква је земља у којој годинама боравимо, како се у њој живи, како се односе према дошљацима, ко се с ким удружује, ко од кога зазире. А ако питају, одговор често до краја не саслушају. Допунска питања никада не постављају.

Нагађам шта стоји иза оваквог недостатка љубопитљивости код света који није познат по томе што не воли да зна – обично више него што налаже добар укус – о другим људима.

Можда нам замерају што смо отишли. Мада их нисмо ометали да и они оду, обичавају рећи да смо их оставили када је било најружније и најтужније. И обично додају да и данас није много другачије. Испада да смо им се замерили зато што нисмо остали да поделимо тешка времена којима као да се крај не види. И то не могу да нам опросте. Љутњу изражавају тиме што неће да знају о нашем животу.

Тако нас кажњавају. Мањком занимања за нас. Или можда мисле да, ма како да нам је, не може да нам буде горе него њима. У представама оних којима није добро свима другима је добро. Ето још једног моћног разлога да они који су остали буду љути на оне који су отишли. Из страха да не би из прве руке чули, или тек само закључили да су погрешили што су остали, избегавају да оне који у земљу порекла само наврате питају како живе тамо где сада живе.

Неће да чују оно што не желе да чују, оно што би, сигурни су, чули када би питали.

Зато не питају. Не пада им на памет да би неко из расејања могао да се пожали на нов живот, да би, у наступу искрености и слабости, могао да се повери како је у туђини горак сваки залогај хлеба, како је рекао један песник, како је домовина као здравље, како је рекао један други песник, обојица донедавно обавезна школска лектира. Такву могућност једноставно искључују, јер рачунају да им је тамо лоше не би овде дошли само у посету. А када се људи из расејања пожале на носталгију, спремно одговарају да је носталгија боља од овога овде.

Има и трећи могући разлог мањка занимања оних који су остали за оне који су отишли. Они први су толико себи важни, и у добру и у злу, да их напросто не занимају ни они тамо ни оно тамо. Себе виде као центар света. Добро, можда не баш као центар света, али ту негде, сасвим близу. А пошто су толико важни и јединствени, пошто таквих као што су они нигде у свету нема, треба свет да се за њих занима, а не они за тамо неки свет и оне који су отишли у тај неки свет.

Волио бих када би овај трећи разлог био једини или најјачи. Дође ми некако највише разумљив, јер су и они који су отишли и они који су остали истоветно саздани.

Текст је писан за Политикин "Културни додатак" и објављен је 15.5.