Doputovali smo u Rusiju da radimo u jednoj našoj građevinskoj firmi. Neki su ovde već bili i koliko toliko su znali ruski. Mi koji smo došli prvi put nismo govorili ruski, a došli smo sa namerom da zaradimo neki novac kojim ćemo sebi ulepšati život u Srbiji. Neki inženjeri želeli su da radeći na kapitalnim objektima napreduju u struci. Takvu šansu u Srbiji mnogi od njih nikada ne bi dobili. Mnogi bi radije u neku zemlju Evropske unije, ali strog vizni režim, malo prisustvo naših firmi, i insistiranje na struci, našu maštu sprečavali su da se približi stvarnosti.

Teško je trgovac postajao stolar, još teže je frizer postajao monter. U našim firmama u Rusiji sve to lako je prolazilo. Kao i uvek svako je kovač svoje sreće. Neki su uspeli (prekvalifikacija je uspela, naučili su jezik, oženili se), neki nisu. Ovi drugi uglavnom su imali aktivniji noćni život, alkohol i skitnja bili su važniji od posla. Oni su uglavnom pokušavali da nađu bolju firmu, i uvek se ispostavljalo da je prethodna bila bolja od one u koju su prešli. Pošto su uglavnom trošili sve što su zarađivali, ako je moguće i više, vraćali su se u Srbiju i svaki je pričao da mu gazda duguje nekoliko plata.

Mnogo nas tako se rasulo po Velikoj Rusiji. Svaki je čovek priča za sebe i zato ću ispričati samo neke priče. Prvo ću o inženjerima.

Nikola već dve godine radi u našoj firmi. Bio je u Permu, gde je i upoznao svoju Svetlanu. Kratko upoznavanje i obostrana privlačnost brzo su proizveli ljubav. U Jekaterinburgu je otvoreno novo gradilište, i trebao nam je inženjer sa iskustvom koji govori ruski. Njegova Sveta je krenula s njim. Venčali su se i rodio se Igor. Uče ga ruski i uživaju gledajući ga kako raste.

Miroslav je star 55 godina i razveden je. Za sebe kaže da je avanturista. Plata mu je pristojna ali ima i dodatne prihode koji su rezultat poslova koji nisu u skladu sa interesom firme. Svakog vikenda on završi u nekom striptiz baru. Sa glavnom damom jednog bara postao je blizak. Stalno razmenjuju SMS poruke. On svima pokazuje šta mu ona piše, koliko ga voli i kako on svojim novcem gospodari njenim željama. Ljubav se ne kupuje ali privid ljubavi za njega i nije skup. Za sebe govori da izgleda mlađi nego što jeste, a za nju da liči na Pamelu Anderson. Njegovim pričama ne veruje niko, a svi se pitaju da li on veruje sebi?

Veselin se oženio sa Gruzinkom još pre 15 godina a u Jekaterinburg su došli zajedno. On je u našoj firmi dobio otkaz i morao je u drugi grad. Ona se zaljubila u gazdu prodavnice u kojoj radi. On za to ne zna ili ne želi da zna, uveren je da će ponovo biti zajedno. Imaju dve ćerke koje su kod njenih u Tbilisiju. Ruski govore svih četvoro, a srpski samo on.

Toma je teško podnosio samoću, pa je počeo da svako veče odlazi u jedan caffe na piće. Posle kratkog vremena upoznao je Marinu. Bila je malo starija od njega, ali važno je da nema samoće. Pošto su oboje prešli pedesetu nastala je druga mladost.

Dakle njihove sudbine su različite i svako od njih sebe nalazi tamo gde mu je najlepše. Neko u snovima neko u stvarnosti. Zajedničko je da u Rusiji svaki Srbin bez obzira na jezičku barijeru problem samoće lako eliminiše, više od toga zavisi od toga šta čovek želi. Naravno ne mogu svi ni da realizuju svoje želje. Naveo sam nekoliko primera a sudbina je mnogo, i one se ne mogu generalizovati.

Radnika je mnogo više nego inženjera i njihove priče su mnogo brojnije, priznajem i mnogo drugačije. Mnogo je onih koji su ranije živeli u selima naših malih opština. Radili su teške poslove bili su bez novca, bez obrazovanja, bez mogućnosti da iz sela i varošica odu u neki veliki grad. Neki su odlazili u Beograd da rade, ali tamo im se život svodio na 12 sati na nekom gradilištu i na spavanje u nekoj baraci ili suterenu neke stare kuće.

Ovde su odjednom u milionskom gradu, plata im je dosta veća od plate lokalnih radnika, žive u pristojnim stanovima. Mnogi ne prihvataju povratak u Srbiju, jer ne žele da se odreknu veće plate, ali i lepšeg života. Vreme tako prolazi i Rusija im postaje druga majka. Njihove životne a posebno ljubavne priče ne mogu detaljno pričati. Bilo je svakakvih dogodovština.

Ljubisav se hvalio da je od ljubavnice dobio dobru košulju, kad su ga pitali zašto nije nova rekao je da je ostala od njenog pokojnog muža.

Dragan je naglašavao da je našao ženu svog života. Kad je trebao da krene u Srbiju ostao je bez novca, bez telefona, bez avionske karte i naravno bez žene.

Mihailu je žena godinu dana mlađa od majke.

Stevan se hvali što mu je ljubavnica teška 90 kilogarama, i što je 40 kilograma teža od njegove žene. Oni su posebni kao i mnogi koje nisam pomenuo.

Mene interesuju oni koji su sebe stvarno pronašli u Rusiji, a njih je zaista mnogo. Mnogo je onih koji su srećno oženjeni. Milan, Saša, Stojan i mnogi drugi našli su žene kakve su im potrebne. Žene sa kojima će imati normalan porodični život. Njima je Rusija postala druga majka.

Svaki od njih voleće svoju prirodnu majku, sanjaće Srbiju, ali svakom će porodica biti važnija i od zavičaja i od uspomena. Deca su važnija od roditelja, potomci od predaka, a potomci mnogih Srba biće Rusi. Biće ruska deca kojima je otac slučajno rođen u Srbiji i slučajno govori srpski. Neki od njih u Srbiju neće nikada ni otići, ili će odlaziti retko. Kad se vrate u svoju Rusiju rećiće gde su bili, bez velike želje da tamo ponovo odu. Babe i dede neće razumeti, a sve ono što je u Srbiji bolje nego u Rusiji biće premalo u poređenju sa njihovim navikama. Njihovi drugovi biće u Rusiji i osećaj za očev zavičaj neće ni postojati. Brojna ruska nacija postaće brojnija na račun Srba ali i na račun drugih malih nacija (Tadžika, Uzbeka, Gruzina, Jermena i dr.). Zakon jačeg bio je i biće prisutan.

Svima nama koji volimo Srbiju ostaje žal što se broj Srba smanjuje i što u dogledno vreme taj trend neće biti zaustavljen. Rusija je pravoslavna i mnogi uralski i sibirski Srbi teše se činjenicom da su veru sačuvali. Slažem se i to je mnogo bitno, ali mene to ne može utešiti.