Москва, јануар 2010. (фото Бета АП)

Допутовали смо у Русију да радимо у једној нашој грађевинској фирми. Неки су овде већ били и колико толико су знали руски. Ми који смо дошли први пут нисмо говорили руски, а дошли смо са намером да зарадимо неки новац којим ћемо себи улепшати живот у Србији. Неки инжењери желели су да радећи на капиталним објектима напредују у струци. Такву шансу у Србији многи од њих никада не би добили. Многи би радије у неку земљу Европске уније, али строг визни режим, мало присуство наших фирми, и инсистирање на струци, нашу машту спречавали су да се приближи стварности.

Тешко је трговац постајао столар, још теже је фризер постајао монтер. У нашим фирмама у Русији све то лако је пролазило. Као и увек свако је ковач своје среће. Неки су успели (преквалификација је успела, научили су језик, оженили се), неки нису. Ови други углавном су имали активнији ноћни живот, алкохол и скитња били су важнији од посла. Они су углавном покушавали да нађу бољу фирму, и увек се испостављало да је претходна била боља од оне у коју су прешли. Пошто су углавном трошили све што су зарађивали, ако је могуће и више, враћали су се у Србију и сваки је причао да му газда дугује неколико плата.

Много нас тако се расуло по Великој Русији. Сваки је човек прича за себе и зато ћу испричати само неке приче. Прво ћу о инжењерима.

Никола већ две године ради у нашој фирми. Био је у Перму, где је и упознао своју Светлану. Кратко упознавање и обострана привлачност брзо су произвели љубав. У Јекатеринбургу је отворено ново градилиште, и требао нам је инжењер са искуством који говори руски. Његова Света је кренула с њим. Венчали су се и родио се Игор. Уче га руски и уживају гледајући га како расте.

Мирослав је стар 55 година и разведен је. За себе каже да је авантуриста. Плата му је пристојна али има и додатне приходе који су резултат послова који нису у складу са интересом фирме. Сваког викенда он заврши у неком стриптиз бару. Са главном дамом једног бара постао је близак. Стално размењују СМС поруке. Он свима показује шта му она пише, колико га воли и како он својим новцем господари њеним жељама. Љубав се не купује али привид љубави за њега и није скуп. За себе говори да изгледа млађи него што јесте, а за њу да личи на Памелу Андерсон. Његовим причама не верује нико, а сви се питају да ли он верује себи?

Веселин се оженио са Грузинком јoш пре 15 година а у Јекатеринбург су дошли заједно. Он је у нашој фирми добио отказ и морао је у други град. Она се заљубила у газду продавнице у којој ради. Он за то не зна или не жели да зна, уверен је да ће поново бити заједно. Имају две ћерке које су код њених у Тбилисију. Руски говоре свих четворо, а српски само он.

Тома је тешко подносио самоћу, па је почео да свако вече одлази у један caffe на пиће. После кратког времена упознао је Марину. Била је мало старија од њега, али важно је да нема самоће. Пошто су обоје прешли педесету настала је друга младост.

Дакле њихове судбине су различите и свако од њих себе налази тамо где му је најлепше. Неко у сновима неко у стварности. Заједничко је да у Русији сваки Србин без обзира на језичку баријеру проблем самоће лако елиминише, више од тога зависи од тога шта човек жели. Наравно не могу сви ни да реализују своје жеље. Навео сам неколико примера а судбина је много, и оне се не могу генерализовати.

Радника је много више него инжењера и њихове приче су много бројније, признајем и много другачије. Много је оних који су раније живели у селима наших малих општина. Радили су тешке послове били су без новца, без образовања, без могућности да из села и варошица оду у неки велики град. Неки су одлазили у Београд да раде, али тамо им се живот сводио на 12 сати на неком градилишту и на спавање у некој бараци или сутерену неке старе куће.

Овде су одједном у милионском граду, плата им је доста већа од плате локалних радника, живе у пристојним становима. Многи не прихватају повратак у Србију, јер не желе да се одрекну веће плате, али и лепшег живота. Време тако пролази и Русија им постаје друга мајка. Њихове животне а посебно љубавне приче не могу детаљно причати. Било је свакаквих догодовштина.

Љубисав се хвалио да је од љубавнице добио добру кошуљу, кад су га питали зашто није нова рекао је да је остала од њеног покојног мужа.

Драган је наглашавао да је нашао жену свог живота. Кад је требао да крене у Србију остао је без новца, без телефона, без авионске карте и наравно без жене.

Михаилу је жена годину дана млађа од мајке.

Стеван се хвали што му је љубавница тешка 90 килогарама, и што је 40 килограма тежа од његове жене. Они су посебни као и многи које нисам поменуо.

Мене интересују они који су себе стварно пронашли у Русији, а њих је заиста много. Много је оних који су срећно ожењени. Милан, Саша, Стојан и многи други нашли су жене какве су им потребне. Жене са којима ће имати нормалан породични живот. Њима је Русија постала друга мајка.

Сваки од њих волеће своју природну мајку, сањаће Србију, али сваком ће породица бити важнија и од завичаја и од успомена. Деца су важнија од родитеља, потомци од предака, а потомци многих Срба биће Руси. Биће руска деца којима је отац случајно рођен у Србији и случајно говори српски. Неки од њих у Србију неће никада ни отићи, или ће одлазити ретко. Кад се врате у своју Русију рећиће где су били, без велике жеље да тамо поново оду. Бабе и деде неће разумети, а све оно што је у Србији боље него у Русији биће премало у поређењу са њиховим навикама. Њихови другови биће у Русији и осећај за очев завичај неће ни постојати. Бројна руска нација постаће бројнија на рачун Срба али и на рачун других малих нација (Таџика, Узбека, Грузина, Јермена и др.). Закон јачег био је и биће присутан.

Свима нама који волимо Србију остаје жал што се број Срба смањује и што у догледно време тај тренд неће бити заустављен. Русија је православна и многи уралски и сибирски Срби теше се чињеницом да су веру сачували. Слажем се и то је много битно, али мене то не може утешити.