Посматрам жену какo корача полако, уједначено, гледа право. Боса је. Према начину на који хода имам утисак да се креће од тачке А до тачке Б, али да ни сама не зна разлог зашто. Једноставно има времена, а нема циљ. Питам се да ли је то у генима номада или је то само моје запажање, јер сам заражен цивилизацијом навикао да се крећем журно и срачунато.

Као дете сам током школовања чуо неке приче о Папуи и Папуанцима које су ми увек биле јако интересантне али су истовремено изазивале страх и језу. Земља насељена неким тајанственим људима за које су кружиле приче да убијене непријатеље стављају на трпезу а њихове главе чувају као трофеје.

Пре неколико година посао ме је навео да одем у Порт Морсби, главни град Папуа Нове Гвинеје (ПНГ). Пре поласка сам разговарао са колегом који је раније одлазио са намером да се што боље припремим. Он ме је додатно заплашио причом из његовог искуства јер је био гоњен од локалне банде. Ипак савети које сам од њега добио пуно су ми користили. Имао сам могућност да одбијем одлазак, али знатижеља и лична тврдоглавост су превладале страх од непознатог.

Морам да напоменем да сам имао јако леп пријем од мог домаћина Аустралца који је тамо радио као технички директор. Од њега сам чуо доста корисних информација тако да нисам имао никаквих непријатних искустава.

Није препоручљиво кретати се пешке улицама сам ни у сред дана. Порт Морсби који је главни град ПНГ имао је тада нешто око 200.000 становника а од тог броја добар део су чинили “Раскалси“, како их зову. То су напасници који су некако успели да се домогну града на обали и углавном су дошли из унутрашњости у потрази за послом. Пошто посла нема довољно они прибегавају криминалу да би опстали. За посетиоце са стране је препоручљуво да се углавном крећу својим возилима и да гледају своја посла. Не треба се заустављати на путу без обзира шта се дешавало. Треба се кретати и време проводити у сигурним зонама. Ми смо све оброке имали у Јахт клубу који је састајалиште дошљака. Око Јахт клуба дежура неколико људи као обезбеђење. Обезбеђивање објеката је иначе једна веома продуктивна грана у ПНГ јер су углавном сви објекти, паркинзи и јавна места добро обезбеђени.

Већина запослених у ТВ станици коју сам посетио комуницира на Енглеском, али се у службеној употреби налази и локални Пиџин језик који је базиран на Енглеском али има доста других утицаја. Пиџин звучи као кад деца код нас имитирају да причају Енглески. Иначе момци са којима сам сарађивао често су ме подсећали на децу. Врло су радознали, али послушни и непаметују пуно. Научени су да слушају и да раде како им се каже. Не секирају се пуно ако погреше без обзира што се те грешке лако виде у крајњем резултату њиховог рада, јер се баве емитовањем ТВ програма.

Пријатно изненађење за мене је био сусрет са Џорџом. Њега сам упознао једном ранијом приликом кад је био у посети Аустралији и путеви су нам се укрстили. Пошто сам му тада био од помоћи изгледа да сам му остао у јако лепом сећању. Био је одушевљен да ме поново види и трудио се да ми буде на услузи. Он је запослен у тој ТВ станици као техничар одржавања и директно је одговаран за систем који сам инсталирао. Џорџ је Папуанац и његови су из једног села које је у унутрашњости удаљено једно 2 сата вожње, а он живи и ради у граду.

Трудим се да кад год путујем негде, поготово први пут, донесем неки сувенир. Знао сам да се Папуанци баве рукотворинама од дрвета па сам решио да купим нешто од тога. Џорџ ми је рекао да се недалеко од посла налази локална пијаца и да се ту може наћи богат избор. У паузи за ручак ме је повео и то је био први пут да сам слободно шетао улицом. Био је то чудан осећај.

Неприметно сам се обазирао и са нелагодом констатовао да сам једини странац на улици. То је доста прометан крај, а пуно локалног становништва је “блејало“ у групама. Тротоар је свуда био прекривен неком црвеном меласом. Схватио сам да је то због тога што су људи уоколо жвакали неки плод, који сам касније сазнао да се зове “Betel Nat“, и потом избацивали сажвакано на улицу. Непотребно је рећи да су им свима уста и зуби такође били обојени у црвено што их је чинило још страшнијим. Да напоменем овом приликом да за наше појмове Папуанци изгледају доста застрашујуће али опет, не сви. Имао сам прилике да видим изузетно лепе жене и мушкарце, а мој домаћин ми је објаснио да то у великој мери зависи одакле потичу. Наиме, они који долазе са острва и приобалних насеља изгледају много питомији и „префињенијих“ црта лица, за разлику од оних који потичу из унутрашњости.

Али да се вратим на причу. После краће шетње дошли смо до трга где је је била пијаца. Роба је лежала на распростртим поњавама и углавном су се продавале рукотворине. Била је богата понуда разних фигурица, тотема, животиња, маски и слично. Нисам желео да се цењкам јер је све свакако било врло повољно.

Маска коју сам купио је била превелика и као сувенир се није нигде уклапала али дрвени тотем ме и данас подсећа на интересантну авантуру на Папуи.