Džesi je, pre svega, prijateljica moje žene, no moglo bi se reći i da je naš porodični prijatelj. Neku godinu je starija od nas, ali to ne pada u oči; prijatnog je lika, skladne pojave. Žena joj u šali govori da bi u Srbiji, samo da je malo mlađa, bila prava zvezda. Voli to da čuje. Rođena je Australijanka.

U mladosti je puno putovala po svetu. Boravila je u raznim mestima i državama, no, najduže u Engleskoj. Tamo je, na jednom univerzitetu, diplomirala na odseku za noviju istoriju. Tamo je radila, živela, mislila da će i ostati... Međutim, u životu obično ne biva kako bi mi to hteli (što i nije loše). Kako god da je bilo, ona se vratila u Australiju, u grad Pert. Došla je bila tamo sa svojim usvojenim detetom, devojčicom Stelom, rođenom u jednoj latinoameričkoj zemlji.
Posle 7-8 godina, da bi bile bliže rodbini, njih dve se sele u Adelaidu. Tu se upoznajemo. Mi sa plavookom Džesi, deca sa tamnoputom Stelom.

“Opasna je ta gospođa”, kažem ženi, “svašta ona zna, ne samo iz istorije, nego i iz književnosti, politike, umetnosti... ” Jedna sasvim netipična Australijanka. Kad nešto hoće da iznese iz riznice svog znanja, čini to nenametljivo, bez imalo nadmenosti. Puno toga je kod nje evropsko, nama prepoznatljivo. Rekla nam je kako je, po dolasku u Australiju, dugo žalila za pređašnjim načinom života.

Dok smo živeli blizu nje, deca su nam često bivala zajedno (ne retko bih tad pomislio: 'Bože, odakle dođoše, gde se nađoše!'). No, Stela, budući starija,  je volela da našu decu "uzme pod svoje", a ponekad i da ih maltretira. Ako bi je zbog toga tužili Džesi, ova, umesto da je opomene, bi se znala naljutiti na nas. Ne sme Stela da se grdi! Valjda je u pitanju bila njena slabost prema detetu. Ali, kad su iz škole počele da stižu pritužbe na loše Stelino ponašanje, nije se dugo mislila; prebacila ju je u privatnu školu i počela malo obazrivije da se ophodi prema ćerki. Tamo su već znali kako treba s detetom, tako da smo i mi, ubrzo potom, odahnuli.

Iz tog doba, sećam se kako sam jednom vodio moju decu i Stelu do trgovine. A oni - jedno drugom do uveta, ukupno četvoro njih. Beše to po Vaskrsu. Naiđe neki čovek noseći kutiju punu čokoladnih jaja. Pa kad vide koliko dece vodim sa sobom reče: "Take as much as you want!” (“Uzmi kolko god hoćeš!"). Ja počeh da se snebivam, no deca navališe... Nakupiše pune ruke. Ode čovek smejući se.

U kuću nam je tada često navraćao pobožni komšija, Kris, Holanđanin, a njegova žena, Ela, Škotlanđanka, retko, samo po pozivu. Ipak, jenom zgodom, srele su se kod nas, Džesi i Ela. Iako su živele na udaljenosti od stotinak metara, nisu se poznavale. Ela, bez imalo zadnjih namera, pomenu kako ona i Kris takođe imaju, pored svoje dece, jednu usvojenu ćerku. Usvojili su je, kad je ova već bila odrasla, na devojkinu molbu, jer su joj oba roditelja umrla. Veli da je ta njihova usvojenica, Grkinja poreklom, crna kao Arapkinja (a oni su, pak, pravi Nordici). Tako, jednom prilikom, bili su predstavljeni nekim ljudima da su roditelji od te devojke. Veli, ti ljudi pogledaše u nas, pogledaše u ćerku, ne beše im sve jasno.

"‘I had a trip to the East’, I said to them"  ('Bila sam na Istoku', rekoh im ), ispriča Ela.

Mi se smejemo, a Džesi: malo i nevoljno; neće da priča gde je ona putovala.

* * *

Ima već dve godine kako smo se odselili iz tog kraja grada u susedni. I dalje
se viđamo sa starim komšijama, no sad puno ređe. Stela je pošla u srednju školu, nema više želje da se druži s našom decom. Ipak, Džesi voli da dođe kod nas. Pitam je, jednom prilikom, za Vilijama Blejka, engleskog pesnika (čitao sam, tih dana, Selenićeve Očeve i oce; tamo ga pominju). Unapred sam znao da ću od nje čuti i ono što sam lako ne bih mogao pronaći. Priča o njemu. Kaže: ima ona nešto njegovo, doneće mi. Mislim: to je neka knjiga. Posle dva-tri dana, kad sam se vratio s posla, nađem na mestu gde ostavljamo prispelu poštu, presavijene listove hartije. Otvorim ih i vidim da su to kopije Blejkovih izabranih pesama. Prva po redu o tigru:

Tyger! Tyger! burning bright
In the forests of the night...

Pitam ženu kad je to Džesi dolazila. Odgovara da nisam trebao da je obavezujem
da mi bilo šta donosi. Još kaže da ona misli da sam ja tajna Džesina simpatija. Smejem se, pitam: kako to? Veli: "Kad joj se ponekad na tebe žalim, ona samo ćuti, neće da mi povlađuje! Uglavnom bira da dođe onda kada je sigurna da ćeš ti biti kod kuće". Smejem se. Smeje se i žena. Pitam ima li šta novo kod nje.

“Priča kako joj Stela često pominje Pert. Plaši se da će ova, za neku godinu, kad završi školu, hteti tamo da živi. Ako bude tako, prodaće kuću i otići sa Stelom, ne može da zamisli sebe u budućnosti samu, udaljenu od ćerke”.

"U Pert ili u neki drugi grad, uvek neko nekud odlazi; ovde to lako ide..."