Гдје сам ја, ту ми је дом, каже стара изрека. Скоро да сам мислио те ријечи без паузе, као да се подразумијевају. И поносио се како сам јак и самосталан. И вјероватно негдје јесам, са стажом ван куће од скоро двије деценије. Добро, са паузама, али то је то. Студије, па посао у другом граду. Па иностранство задњих 6-7 година. Торонто. Канада. Лијеп град, држава. Широке улице, огромни маркети, паркови... Уређено, како прија после нашега немарног и често ружног односа према свему што је преко кућног прага. Напокон пристојан посао. И радост што ћу да позовем мајку, сестре да подијелимо ово ново живљење и задовољство.

Али ово писање није о Канади. Ријеч је о мојим осјећањима после догађаја задњих дана. Тачније задња два мјесеца.

Кренуо сам кући, половином маја, на двонедељни одмор. Са нејасним осјећањем нелагоде. Нешто ће се десити, можда. Неко тешко осјећање. Долазим на врата стана, мама ме дочекује. И ја и она другачији, некако. Није то тај осмијех на који сам навикао. И ја нисам исти. Очи виде, душа неће, да мајка није добро. А она, као и увијек, не жели то да призна. Ни себи, а камоли другом, да не би забринула, моје сестре и мене.
Али, опет, следећа два дана, ноћи, разговарамо. Осмјехује се са мени најдражим осмјехом на свијету, ја, постајем опет њено дијете, весело и безбрижно.

Недјеља, ја изађох на виђење са пријатељима. Позив од куће, мама да није добро. Доктори, болница. Инфаркт, јак. Борба за њен живот. Скривам сузе у купатилу, па се враћам њој, да се заједно боримо, не дам је. Мислим, ја сам ту, не можеш тек тако Господе да је узмеш, па то је она, моја драга душа. Опоравак иде, полако. Али, срце слабо, доктори кажу треба операција. У тим данима, иако страхом скоро паралисан, нада никада већа. Нада да ће, ако прође добро, операција дати нове дане, квалитетније живљење, године и године живота. Враћам се у Торонто, на посао, са готовим плановима да, када изађе из болнице, дођем на коју недјељу кући. Да се опет заједно боримо. И да наша пажња и љубав омекша Господа који ће јој дати још коју годиницу, да нам поживи.

Операција. Јутро код ње, а у Торонту бесана ноћ. Траје дуже него планирано. Знам, нешто није у реду. После пуних пет сати, доктор, операција успјела, али срце, каже, као сунђер. Дајте јој времена, додаје. Што год значило, мени некакав осјећај чудан, као да борба тек предстоји. Као да операција није била оно олакшање које сам очекивао. Пролазе дани, њу не буде. Кажу, не смију док се стање не стабилизује. сад је боље. Један дан стабилно. Други дан, није. Тако дани пролазе. На послу и некако. А ноћи, ноћи, никако да прођу, чекајући новости.

Више од двије недјеље борбе. Сестра ме зове, дођи, није добро, компликације. Ја се спремам, шпаљем поруке, дај да доктори пробају још и ово, па можда и ово. Не схватам. И стижем касно, да је видим, макар успавану. Већ у рајском насељу. А мени, дани који ми долазе у сусрет, дани туге. Упознајем нови осјећај, некакву празнину у грудима, у срцу. Осјећај као да даху којим узимам живот нешто недостаје, није потпун. И осјећам да знам гдје сам био, до сада. У њеном срцу, дијете безбрижно, њено дијете. А сада, гдје сам ја?

Посвећено мајци Радмили