Кажу да живот спознајемо чулима. Све се заборавља и брише, као прашина сталожена на сандуку времена. Жеља да се разуме, објасни и дефинише је само то - жеља.

Памтимо, међутим, како смо се осећали, не како смо мислили, како је заправо било то што је било и што се догодило. Сећања, рашомонска, варљива бележица нашег трајања и трагања.Оно што је река живота доносила и таложила као плодни муљ и односила, одузимала, одрањала као обалу под нашим ногама за свакога од нас имало је другачије значење и смисао.

Листам странице сећања као стари, заборављени, прашњави хербаријум. Отварам крхке корице повезане потрошеним беличастим нитима које држе мој живот на окупу. Неки давни ветрови завлаче се у најскровитије углове и подижу увис давно заборављене мирисе: георгина и босиљка из бабиног дворишта, сагњилог лишћа под крошњом великог ораха у нека хладна новембарска јутра...мирис се повлачи ниско као магла, мота се око ногу, сапиње ме, као да ме моли да станем и удахнем...Али, пролећа маме и ја лепршам даље...Отварам прозоре уоквирене зумбулима и трчим низ пропланке детињства посуте зеленим травама, маслачцима и ситним уснулим цвећем белих рада.

Цвеће пролећа је медоносно, зујаво и нежно као лепет лептирових крила. Мирисни сирупи вишања, љубичасти пурпур купина и тајанствена хемија смоле на нашим дечијим рукама.Сунце и сунцокрети цртају пеге по образима, ветар распламсава радозналост у дечијим погледима- Које је боје ветар? И осећање да је све могуће.

У нека снеговита јутра однекуд далеко долазе егзотични мириси наранџи, кроз беличасто густило јануара, обећавајући искричава и прпошна неба која се надвијају над разбокорене багреме, зове и липе. Обавијени невиношћу белог слутимо обиље дарежљивих крошања. Обећања су наношена у крупним потезима Ван Гоговске Провансе - у палети окре, азура и сијене...То обиље и густи мед лета носило је у себи катарзу и крај огољеног крајолика јесени, али, ко је онда мислио о томе...младост се као распукла лубеница цедила низ лепљиве прсте...

Омирисати, удахнути, ослухнути! Трепере се чула као нежни листови витких бреза на пропланцима састанака и првих љубави...Кармин ружа и пурпур јоргована остављају своје трагове на запаљеним уснама.

Много година затим, пустошили су нас изгубљени погледи низ октобарску мокру улицу, која је нестајала негде иза нас, готово крадом, батом утихлих, спорих и невољних или можда, ипак, неодлучних корака. Како год, одлазили смо. У ваздуху су остале гране, пружене високо ка небу, као чежњиве и празне руке у зимски сумрак...

Одлазили смо са сном да се вратимо. Неки са одлуком да не погледамо уназад.Пропупали, расцветани или огољени....свеједно...помирени, разочарани, одлучни да зивот заграбимо или невољни да почнемо изнова, са вером у боље или сумњом, у страху да ће нам снег заувек завејати трагове и да нећемо моћи да пронађемо пут који води назад...ако затреба...

Ветар сећања нас прогони као опустело поље. И добро је да је тако. Како би другачије могло да буде?

А земља је ту, вечна. И чека.