Већ две године моја супруга живи и ради у Норвешкој. Иако сам је подржавао свим срцем кад је одлазила, желећи да пре брака и деце види света, стекне нова искуства и доживи пуну подршку мене као будућег супруга, ја за 2 године нисам успео да заволим ову земљу.

Дођем у Норвешку 5-6 пута годишње, у тоталу око 3 месеца. Посматрам, учим језик...и побегнем кући. Сва је прилика да ће такав ритам и потрајати и сматрам се благословеним што имам супругу сличног карактера, па је овакав ритам могућ без породичних трзавица. Покушаћу да читалаштву објасним зашто ми се не допада, а коментаре ћу врло радо примити, јер се искрено надам да ће ми помоћи да донесем неке животне одлуке.

Једном давно, чуо сам да не треба ићи у емиграцију уколико ти је број година већи од броја ципела. Данас се са тим не слажем, ја бих то још смањио. Имам само 30 година, а навике су ми већ чврсто укорењене, животни ставови изграђени и генерално - примећујем да ми много нових ствари смета. Можда је то данак чињенице да сам ја, по речима оних што радним даном у радно време седе у кафани - "успео" у Србији.

Имам кола, имам стан, имам уштеђевину. Не пецам се на рекламе, немам кредитне картице, не слушам страну музику. Не слушам ни домаћу...немам кад. Радим по цео дан у веома нестабилном окружењу... Стално су ми укључени и леђа и мозак, али другачије не може и срећан сам. Мислим да ме је та "срећа" искривила у разумевању осталих људи. Мислим да сам, онако ентузијастично, младалачки, грлом у јагоде, упалио свој мозак, упрегао сам себе и почео да чистим своје двориште. Без туђих савета, без туђе подршке.

Свестан сам да га не могу почистити, један живот није довољан за то. Ипак, уздам се да ћу некоме дати пример...да мора да се ради. Да је пред нама тешко време и да неће доћи ни са запада ни са истока да нам помогну, ако ми не помогнемо сами себи. Сад, са искуством из Норвешке, још више верујем у то. А на форумима и у новинама стално чланци - МЛАДИ ХОЋЕ ДА БЕЖЕ ИЗ СРБИЈЕ.
У Норвешкој, нико не ради цео дан. Не раде чак ни пуно радно време од 40 сати. Могуће је добити боловање 10%, или 30% или 90%. Колико ти је тешко здравствено стање, толико ћеш боловање добити од лекара. Ово је земља у којој се углавном не краде и углавном се нико не бави криминалом. А и зашто би, кад украдена роба нема гаранцију, а као таква, нема ни заинтересованог купца.

Овде људи живе у складу с природом. Нажалост, та природа им је довољан друг. Најобичнија кафа код куће - заказује се данима унапред. Ритам живота је страшно успорен, а администрација
огромна. Све је скупо до невероватности, и понекад ми се чини да људи који пишу о скупоћи на западу, нису били у Норвешкој. Углавном, овде постоји систем и он је већи од сваког појединца.

Није пожељно размишљати, поготово не критички. Чак се ни приватна иницијатива не охрабрује посебно. У Норвешкој, 3-4 породице држе комплетну малопродају мешовите робе у земљи. Држава држи чврсто у својим рукама све ресурсе. Приватни бизнис се завршава на нивоу бутика, пекаре или ресторана. И невероватно - нико нема ни жељу да буде "свој газда". Куће су дрвене, углавном на један спрат, без великог луксуза. Норвежани их доста уредно држе, али само онолико колико их то не кошта.

Сами ће окречити, сами ће поставити ламинат, сами ће покосити траву или опрати кола. Људски рад је страшно скуп и на њему се штеди. Странце не воле, јер су странци у Норвешкој махом избеглице из свих крајева света, које су неретко доносиле са собом неке друштвено неприхватљиве обичаје за овдашње појмове.

Најгора ствар коју странац може са собом да донесе у Норвешку је идентитет. Љубав према сопственој нацији је толика, да понекад постаје патолошко веровање у супериорност норвешког
система који је успео да изједначи све појединце. Највећи грех је овде имати своје „ја“ и своје мишљење. Често се питам, зашто они нису познатији широм света као мајстори у нечему...у неком спорту, у некој уметности...сад ми је јасно.

Појединац овде није пожељан. Овде су сви тим. Такво је друштво, и не улазим у то да ли је тај систем добар или лош, поштен према немоћнима или непоштен према способнима и вреднима. Чињеница је да радне снаге недостаје, поготово оне чије образовање је тешко и дуго траје. Машинских инжењера и програмера никад доста. За економисте и правнике, огласа за посао готово да и нема. Али - и једни и други имају да једу и имају кров над главом.

Ипак, никад се не заборавља ко је домаћи. То се види и по високој цени увек распродатих норвешких кромпира (којих иде и до 20 комада у 1 кг) и по ниској цени увозних којих увек има у радњи (а иде их 4-5 у 1 кг). То се види и по затворености система и 1001 правилу и порезу који су увели. Да, имају чак и порез на леп поглед с терасе. Иначе здравство и школство не би били бесплатни. Овде има чак и правила колико дуго човек сме да живи у својој кући уколико има стан вишка. Нема рада за будуће генерације, нема гомилања имовине за децу. Овде не постоји газда и домаћин у оном "нашем" смислу речи.

По овом мом опису, колико год он био субјективан, можете закључити да је држава потпуно различита од наше. Нисам рекао лошија - рекао сам различита. Ја сам овај чланак написао са жељом да добијем коментар на следеће питање: "Имам ли ја право да кажем да ми се то њихово (организовано, савршено, програмирано, одговорно) друштво не свиђа?"

Стално ми је у глави пример, зашто је тешко узгајати рибу у рибњаку? Риба је риба, и вода је вода, али није то то. Пастрмка ће у равничарској реци угинути. Исто као и сом у неком планинском брзаку. Можда ја нисам риба која може да се сели. Није мени у мојој земљи сјајно, далеко од тога, али ова њихова ми се још више не свиђа.

Углавном, цео живот тежим да будем свој газда, па и у томе да неће нико моћи да ми каже: "Отишао си, плачеш за домовином, ал' је ипак страна валута слађа па се не враћаш!". Враћам се и спреман сам на последице. То може бити краћи живот, више рада, тежа и дужа борба са свим и свачим. Последице мога останка у Норвешкој могу бити деца која ће због "ић" на крају презимена бити странци иако су рођени овде. Можда сам последњи мохиканац, али...хоћу да покажем да се и код куће може.

Срдачно ваш,