Tog novembra otputovah za Indiju, ostavio iza sebe ženu, sina i tmurnu i kišovitu Maltu. U Mumbai sam sleteo u pola dva ujutru, temperatura 28 stepeni, vlaga i mirisi koje do tada nisam osetio. Uzbuđen, naravno, prvi put u Indiji, prvi put u Aziji. ‘Naoružao’ sam se pročitavši obimnu literaturu o Indiji, ali ništa to ne smanjuje moje uzbuđenje. Napolju se tiska silan narod, ali brzo nađoh firminog vozača.

Na ulicama neuobičajena (za mene) aktivnost, gomila ljudi šeta, nosi, prenosi, kupuje, priča, sedi i pije čaj k’o da je pola dva popodne! Samo nekoliko metara dalje, isto toliko ljudi, i pored sve te buke, ‘poređani’ spavaju.

Posle odspavanih nekoliko sati nastavljamo put, gradilište je udaljeno oko 350 km, vozač me uverava da je autoput odličan, stižemo za 7-8 sati!? Pa, kakav je, bre, to autoput kad nam treba toliko vremena? Ako ste se ikad našli na putu, recimo, Požarevac-Veliko Gradište, onda ćete znati o čemu pričam. Ali ništa ne može da uzdrma uverenost mog vozača.

Stigli smo popodne i sa vrha brda ‘puca’ pogled na impozantno gradilište! Nikad do tada toliko radnika, kranova i ostalih građevinskih mašina nisam video na jednom mestu. Malo udesno, preko brdašca, ‘izranja’ elektrana koju grade Ameri. Šveđani grade gasne rezervoare, a ‘mi’, Belgijanci, smo zaduženi za pristan za tankere i lukobran koji će ih štititi od monsunskih vetrova i talasa. Pet miliona tona kamena treba da se ‘baci’ u vodu za taj lukobran, nije to malo. U glavnoj kancelariji me dočekuje me projektni direktor, kratko mi objašnjava posao koji mi je dodeljen i predstavlja me timu zaduženom za radove na vodi. Par Belgijanaca i nekoliko Britanaca me posmatra ispitivački i razmenjujemo uobičajene učtivosti.

Iznenadiše se kad rekoh odakle sam.

‘Ja još Srbina kome je ovo profesija nisam upoznao!?’ reče Brajan, Englez.
‘Danas ti se baš posrećilo!’ rekoh ja k’o iz topa, i osećam da sam ovim probio led.

Pet minuta vožnje udaljen je kamp u kome smo bili smešteni, još uvek je u ‘povoju’, nedovoljno opremljen da primi porodice. Kantina u kojoj smo se hranili imala je kvalitetnu i raznovrsnu hranu, a bar je bio dograđen ubrzo. Par meseci kasnije dobismo bazen, teretanu, i terene za tenis i skvoš. Isto su imali i kampovi drugih kompanija.

U bar smo svraćali posle posla, sve dok smo bili samci. Tu bi ste se ponovo videli sa ljudima s kojima radite i pre il’ posle bi počeli da pričate o poslu. To se nekima, uključujuci mene, nije svidelo, pa smo uspostavili pravilo i u tu svrhu postavili natpis vidljiv svima: ‘Ko priča o poslu plaća turu pića’. Ja nikad nisam platio turu, a uvek je ispred mene bilo 2-3 piva! Ipak, ja taj tempo nisam mogao da pratim, i počeo sam sve ređe da svraćam. Dva meseca kasnije bio sam ‘spasen’, pridružila mi se porodica.

Upornost da se žena i ja naviknemo na indijsku hranu koštala nas je stomačnih problema u prve 3-4 nedelje boravka, ali postali smo ‘zavisnici’ od ljutog i začinjenog do dana današnjeg. Eto, pre neki dan smo bili na rođendanskoj žurci jednog našeg zemljaka, njegova supruga je između ostalog spremila leskovačku mućkalicu i upozorava nas da je ljuta!! Ma otkud ljuta, ovo je, bre, slatkiš za nas! Al’ bilo ukusno, svejedno.

 

Slon na putu (foto AP)

Posle nekog vremena primećujem da su Belgijanci kojima je francuski jezik maternji, ponosniji na to nego sami Francuzi! Ja im to, onako u šali, jednom rekoh, ali njima ne bi pravo. Ja se one narodne ‘ćutanje je zlato’ uvek kasno setim, što nije baš za pohvalu, znam.

Ali zato su me oni drugi, Flamanci, ‘prigrlili’ pod svoje krilo. Kasnije sam naučio više o tom večnom rivalstvu među Belgijancima. Nisam ja nameravao praviti pakt ni sa jednom stranom, ali, eto, tako se desilo.

Da razumem Indijce u početku bilo je jako teško, jer sam se, nenaviknut na „hingliš“ (žargonski izraz za hindu + engleski) mučio sam se da odgonetnem njihove reći. Ali, za divno čudo, moje uši se privikavaju brže neko uši drugih stranaca i svi to primećuju.

Isto se dešavalo i Bobanu, tako da nisam bio usamljen slučaj. Nisam bio lenj, pa sam se potrudio da naučim neke hindu reči, taj mali trud uveseljava Indijce, a veselje opušta ljude i to vam je preko potrebno kad shvatite koliki je komunikacijski jaz između vas i lokalnog stanovništva. Naučene hindu reči još uvek pamtim i svakodnevno obnavljam, bar to nije teško s obzirom da na Bliskom Istoku živi i radi par miliona Indijaca.

Uzgred, srpski deli neke reci sa hindu jezikom, verovatno je sanskrit umešao svoje ‘prste’, ostavljam lingvistima da to objasne. Inače, indijski jezik ne postoji kao što nije postojao ni jugoslovenski, zajedno sa engleskim je jedan od četrnaest zvaničnih jezika Indije.

Cela površina zemljišta predviđena za projekat je pre početka radova bila, bukvalno, džungla gde su šetali leopardi, divlje svinje, majmuni itd. Na jednom potezu između kampa i gradilišta, gde je put vijugao nizbrdo, zbog gustog saobraćaja kamiona koji su prevozili raznu opremu i materijal, morali smo postaviti radnika koji je regulisao taj saobraćaj. Pošto taj potez nikako nije mogao da se ogradi žicom, za tog radnika smo postavili KAVEZ u koji bi mogao da se skloni u slučaju da se pojavi leopard! Srećom, leopard nije nikad primecen, a da li bi radnik stigao da se skloni…

Tog kaveza se, verovatno, nikad ne bih setio, da nas nije pre neki dan posetio Pandi, Indijac, tada koordinator voznog parka, koji igrom slučaja, kao i ja, sada radi u Kataru. Svet je mali, šta reći.

Na slici: Leopard koji je u martu 2009. šetajući se slobodno u okolini indijskog mesta Gauhati, povredio troje ljudi, pre nego što je uspavan. (Foto arhiva AFP)

Nego da se vratim na priču: život u kampu za žene nije nimalo lak. Kretanje se svodi na hod iz jednog kampa u drugi i nazad, ne više od 1-2 km. Nisu kuvale jer je firma obezbeđivala hranu i za porodice, nisu održavale/čistile kuće pošto su svakog dana dolazili čistači. Moja žena se žalila da će ‘zaboraviti’ da kuva, pa je jednom nedeljno s nekoliko žena odlazila u nabavku do najbližeg sela i ponekad kuvala. Ubrzo je otvoren mali dečji vrtić gde smo slali našeg sina, pa je dobila još više slobodnog vremena.

Skupile bi se često žene iz sva tri kampa i kuvale svoja nacionalna jela i tako provodile deo dana. Neke, kao Marija, su bile zainteresovane za uređenje svog mini vrta. Marija i Fernando, Portugalci, su bili naše prve komšije i Marija se dičila banana drvetom zasađenim ispred kuće, sve dok joj nisu rekli da se u velikim listovima često ‘udomi’ jedna vrsta zmije otrovnice!!! Sledećeg dana od drveta je ostalo samo sećanje.

Svi muškarci, izuzev mene, su bili zapadnjaci i njihove žene, one koje su se pridružile, su uglavnom bile Tajlađanke i Filipinke, očigledno drugi ili treći brak, po nekom pravilu dosta mlađe od svojih muževa. Imajući pred očima rizik koji posao daleko od kuće i porodice nosi sa sobom, žena mi je ‘svečano’ obećala da posao u tim delovima sveta dolazi u obzir samo ako idemo zajedno.

Boban, koga sam već pomenuo, je, naravno, bio naš čovek koji od kraja osamdesetih živi u Vankuveru. Čak i u toj nedođiji ‘natrčali’ smo na naše gore list! Radio je za investitora radova, živeo u susednom kampu i redovno dolazio na rakijicu. Nedeljom bi se obavezno viđali na bazenu američke firme jer na našem ni u snu ne bi ostali pošto bih tu, pogađate već, opet video ljude s kojima radim i…

Ameri su imali bazen do grudi dubok sa vaterpolo golovima, taman za ‘penzionerski’ meč. Pored bazena roštilj i bar, pa je bio red vaterpola, pa red roštilja, pa red piva, pa red vaterpola…

Međutim, ti ‘penzionerski’ mečevi bi ubrzo prerasli u nešto drugo jer je Boban svaku utakmicu igrao kao da je finale Svetskog prvenstva!!! Neretko su protivnici izlazili sa ogrebotinama i masnicama, Boban bi ih ‘davio’ samo da se dokopa lopte! Jednom prilikom mu ja reko’ da malo o’ladi, a on će na to, pola u šali, pola u zbilji: ‘Sine, sad ću da im naplatim za svo ono bombardovanje!’

Bobana, dragog nam prijatelja, videsmo posle osam godina letos na njegovom Voždovcu…Uzdravlje dobri ljudi!