Тог новембра отпутовах за Индију, оставио иза себе жену, сина и тмурну и кишовиту Малту. У Мумбаи сам слетео у пола два ујутру, температура 28 степени, влага и мириси које до тада нисам осетио. Узбуђен, наравно, први пут у Индији, први пут у Азији. ‘Наоружао’ сам се прочитавши обимну литературу о Индији, али ништа то не смањује моје узбуђење. Напољу се тиска силан народ, али брзо нађох фирминог возача.

На улицама неуобичајена (за мене) активност, гомила људи шета, носи, преноси, купује, прича, седи и пије чај к’о да је пола два поподне! Само неколико метара даље, исто толико људи, и поред све те буке, ‘поређани’ спавају.

После одспаваних неколико сати настављамо пут, градилиште је удаљено око 350 км, возач ме уверава да је аутопут одличан, стижемо за 7-8 сати!? Па, какав је, бре, то аутопут кад нам треба толико времена? Ако сте се икад нашли на путу, рецимо, Пожаревац-Велико Градиште, онда ћете знати о чему причам. Али ништа не може да уздрма увереност мог возача.

Стигли смо поподне и са врха брда ‘пуца’ поглед на импозантно градилиште! Никад до тада толико радника, кранова и осталих грађевинских машина нисам видео на једном месту. Мало удесно, преко брдашца, ‘израња’ електрана коју граде Амери. Швеђани граде гасне резервоаре, а ‘ми’, Белгијанци, смо задужени за пристан за танкере и лукобран који ће их штитити од монсунских ветрова и таласа. Пет милиона тона камена треба да се ‘баци’ у воду за тај лукобран, није то мало. У главној канцеларији ме дочекује ме пројектни директор, кратко ми објашњава посао који ми је додељен и представља ме тиму задуженом за радове на води. Пар Белгијанаца и неколико Британаца ме посматра испитивачки и размењујемо уобичајене учтивости.

Изненадише се кад рекох одакле сам.

‘Ја још Србина коме је ово професија нисам упознао!?’ рече Брајан, Енглез.
‘Данас ти се баш посрећило!’ рекох ја к’о из топа, и осећам да сам овим пробио лед.

Пет минута вожње удаљен је камп у коме смо били смештени, још увек је у ‘повоју’, недовољно опремљен да прими породице. Кантина у којој смо се хранили имала је квалитетну и разноврсну храну, а бар је био дограђен убрзо. Пар месеци касније добисмо базен, теретану, и терене за тенис и сквош. Исто су имали и кампови других компанија.

У бар смо свраћали после посла, све док смо били самци. Ту би сте се поново видели са људима с којима радите и пре ил’ после би почели да причате о послу. То се некима, укључујуци мене, није свидело, па смо успоставили правило и у ту сврху поставили натпис видљив свима: ‘Ко прича о послу плаћа туру пића’. Ја никад нисам платио туру, а увек је испред мене било 2-3 пива! Ипак, ја тај темпо нисам могао да пратим, и почео сам све ређе да свраћам. Два месеца касније био сам ‘спасен’, придружила ми се породица.

Упорност да се жена и ја навикнемо на индијску храну коштала нас је стомачних проблема у прве 3-4 недеље боравка, али постали смо ‘зависници’ од љутог и зачињеног до дана данашњег. Ето, пре неки дан смо били на рођенданској журци једног нашег земљака, његова супруга је између осталог спремила лесковачку мућкалицу и упозорава нас да је љута!! Ма откуд љута, ово је, бре, слаткиш за нас! Ал’ било укусно, свеједно.

 

Слон на путу (фото АП)

После неког времена примећујем да су Белгијанци којима је француски језик матерњи, поноснији на то него сами Французи! Ја им то, онако у шали, једном рекох, али њима не би право. Ја се оне народне ‘ћутање је злато’ увек касно сетим, што није баш за похвалу, знам.

Али зато су ме они други, Фламанци, ‘пригрлили’ под своје крило. Касније сам научио више о том вечном ривалству међу Белгијанцима. Нисам ја намеравао правити пакт ни са једном страном, али, ето, тако се десило.

Да разумем Индијце у почетку било је јако тешко, јер сам се, ненавикнут на „хинглиш“ (жаргонски израз за хинду + енглески) мучио сам се да одгонетнем њихове рећи. Али, за дивно чудо, моје уши се привикавају брже неко уши других странаца и сви то примећују.

Исто се дешавало и Бобану, тако да нисам био усамљен случај. Нисам био лењ, па сам се потрудио да научим неке хинду речи, тај мали труд увесељава Индијце, а весеље опушта људе и то вам је преко потребно кад схватите колики је комуникацијски јаз између вас и локалног становништва. Научене хинду речи још увек памтим и свакодневно обнављам, бар то није тешко с обзиром да на Блиском Истоку живи и ради пар милиона Индијаца.

Узгред, српски дели неке реци са хинду језиком, вероватно је санскрит умешао своје ‘прсте’, остављам лингвистима да то објасне. Иначе, индијски језик не постоји као што није постојао ни југословенски, заједно са енглеским је један од четрнаест званичних језика Индије.

Цела површина земљишта предвиђена за пројекат је пре почетка радова била, буквално, џунгла где су шетали леопарди, дивље свиње, мајмуни итд. На једном потезу између кампа и градилишта, где је пут вијугао низбрдо, због густог саобраћаја камиона који су превозили разну опрему и материјал, морали смо поставити радника који је регулисао тај саобраћај. Пошто тај потез никако није могао да се огради жицом, за тог радника смо поставили КАВЕЗ у који би могао да се склони у случају да се појави леопард! Срећом, леопард није никад примецен, а да ли би радник стигао да се склони…

Тог кавеза се, вероватно, никад не бих сетио, да нас није пре неки дан посетио Панди, Индијац, тада координатор возног парка, који игром случаја, као и ја, сада ради у Катару. Свет је мали, шта рећи.

На слици: Леопард који је у марту 2009. шетајући се слободно у околини индијског места Гаухати, повредио троје људи, пре него што је успаван. (Фото архива АФП)

Него да се вратим на причу: живот у кампу за жене није нимало лак. Кретање се своди на ход из једног кампа у други и назад, не више од 1-2 км. Нису кувале јер је фирма обезбеђивала храну и за породице, нису одржавале/чистиле куће пошто су сваког дана долазили чистачи. Моја жена се жалила да ће ‘заборавити’ да кува, па је једном недељно с неколико жена одлазила у набавку до најближег села и понекад кувала. Убрзо је отворен мали дечји вртић где смо слали нашег сина, па је добила још више слободног времена.

Скупиле би се често жене из сва три кампа и кувале своја национална јела и тако проводиле део дана. Неке, као Марија, су биле заинтересоване за уређење свог мини врта. Марија и Фернандо, Португалци, су били наше прве комшије и Марија се дичила банана дрветом засађеним испред куће, све док јој нису рекли да се у великим листовима често ‘удоми’ једна врста змије отровнице!!! Следећег дана од дрвета је остало само сећање.

Сви мушкарци, изузев мене, су били западњаци и њихове жене, оне које су се придружиле, су углавном биле Тајлађанке и Филипинке, очигледно други или трећи брак, по неком правилу доста млађе од својих мужева. Имајући пред очима ризик који посао далеко од куће и породице носи са собом, жена ми је ‘свечано’ обећала да посао у тим деловима света долази у обзир само ако идемо заједно.

Бобан, кога сам већ поменуо, је, наравно, био наш човек који од краја осамдесетих живи у Ванкуверу. Чак и у тој недођији ‘натрчали’ смо на наше горе лист! Радио је за инвеститора радова, живео у суседном кампу и редовно долазио на ракијицу. Недељом би се обавезно виђали на базену америчке фирме јер на нашем ни у сну не би остали пошто бих ту, погађате већ, опет видео људе с којима радим и…

Амери су имали базен до груди дубок са ватерполо головима, таман за ‘пензионерски’ меч. Поред базена роштиљ и бар, па је био ред ватерпола, па ред роштиља, па ред пива, па ред ватерпола…

Међутим, ти ‘пензионерски’ мечеви би убрзо прерасли у нешто друго јер је Бобан сваку утакмицу играо као да је финале Светског првенства!!! Неретко су противници излазили са огреботинама и масницама, Бобан би их ‘давио’ само да се докопа лопте! Једном приликом му ја реко’ да мало о’лади, а он ће на то, пола у шали, пола у збиљи: ‘Сине, сад ћу да им наплатим за сво оно бомбардовање!’

Бобана, драгог нам пријатеља, видесмо после осам година летос на његовом Вождовцу…Уздравље добри људи!