Кад дођеш у Америку, неке ствари крену саме од себе, а неке, богами мораш и погурати. Први посао који нам је обећаво спонзор, бијаше тако тежак, да након само једне недеље проклињеш не само себе, већ оца, мајку, а не остаде покојни дјед и баба. Немам им шта замјерити. Говорили су мени моји, "Туђа земља туга преголема". Доведе нас извјесни Дејан и рече "ето, само радите и нема проблема". Велика фабрика, а што је огромна не види јој се крај.

Ја добих машину, на којој смо правили честитке. Само први дан је био интересантан. Након тог проклетог дана направио сам пола милиона честитки. После три мјесеца, ако наставим тако, причајући сам са собом, моћи цу врло брзо читавој планети честитати Нову Годиниу као и Божић. Такође, ново искуство а и нови завјет који сам себи дао: Никада, ником нећу више честитати Нову Годину као ни Божић!

Нисам могао више и поново хватајући себе како размишљам на глас контам - мораш наћи нешто боље. Дајући отказ, а незнајући шта ме чека, покушавао сам бити смирен. Сугестија је моћна, па тако и ја ухватих себе поново: Мора бити боље!

На паркингу група тинејџера, међу њима и неколико средовјечних жена. Помало чудно ми изгледаше. Како сам већ био у својим властитим драмама нисам пуно обраћао пажњу на њих. Младић од својих двадесет и неку годину ме приупита за цигарету и пође прича. Убрзо ме приупита: Одакле си? Рекох EX-YU!

Уморан од свега и безизлазне ситуације у којој сам био, на сва његова питања једва га слушајући ,ја сам механички одговарао са Yеs! Представио се као Мајк. А онда ми је Мајк понудио посао: „Знаш Zack, ти имаш акцент и такав нам човјек треба“.

Нема проблема, а какав је посао, приупитах га?

„Знаш Zack, ми смо истјеривачи духова!?! Па настави, тихим гласом, „Треба нам неко ко има акцент, а то си ти!“

Колико сати недјељно?

 „По потреби!“

Договорено.

Па боље ишта него ништа, ухватих себе како размишљам! Стартовао сам у десет навече. Март мјесец, прољеће увелико куца. Кућа у коју смо дошли личи на неку од наших на Дедињу. Уђосмо унутра, нас пет истјеривача духова! У огромном дневном боравку, четири старе госпође играју преферанс.

„Добро је што сте дошли“ рекоше нам у глас! Овдје се осећа присуство духова, а ви сте особе квалификоване за овај посао! Па добро, у себи размисљам, у животу само што нису цијепали дрва на мени, па и ово ћемо одрадити.

Који су проблеми, упитах шефа? С забринутим лицем, и скоро нечујним гласом, прозбори: “Свијетло им се с времена на вријеме гаси, а гријање се пали и кад му је вријеме и када није. Знаш, старије су то госпође, увјек им је хладно и ако се пролеће назире!“ И дода још „Ђавоља посла“

„Него Zack, знаш ли коју молитву на свом језику да очиташ, а ако не помогне ја ћу стартовати са најновијом сеансом истеривања духова из овог блаженог дома“.

Нема проблема, одговорих, само би требао кренути из подрума, т.ј. од почетка! Никада нисам био сујевјеран, нити сам вјеровао у натприродне моћи, па кренух с здравим разумом. Проблем са струјом: Отворим разводни ормар, притегнем неколико жица које су имале лош контакт. Није то тешко за мене, пошто сам провео двадесет година радећи као електричар! Након десет минута, враћам се а они већ аплаудирају!

Како си рјешио тај проблем тако брзо, духови нису шала, зар не!

Рекох - у подруму је био веома злочест дух. Никада више нећете имати проблема.

Госпођа власница ме приупита: „Како Вам се јавила та моћ!?“

Ја одговорих - па после бомбардовања, једноставно се десило.

Испуни она чек Мајку, а богами и мени даде добру напојницу.

Захваљући се при одласку, госпођа рече: „Сам Бог вас је послао у нашу земљу!“

Ја при одласку поздравих - God bless America! God bless you,my friend with gray hair!