Негде крајем 2007 године, као и много пута у задњих неколико година пут ме доведе пословно у Кину. Тај пут у Кину ме је подсетио на пар ствари из мог живота који ме је случајно довео у везу са Кином и далеким истоком.

Да пређем на ствар. Као што рекох, прошле године навратим са својим колегама (иначе Јапанцима) у Шангај да одрадимо неки посао. Радим за једну јапанску фирму у Сингапуру. Кина и Јапан иначе имају комплексну везу. Економија није једина веза. Јапанско писмо, култура, Будизам и конфучијанска филозофија која се меша са јапанском шинто религијом, потичу директно из Кине почев од пар стотина година пре Христа. Моје колеге Јапанци су свесни свега тога али су такође свесни и нешто скоријег ”додиривања” јапанске и кинеске ”културе” током Другог светског рата када је јапанска војска починила небројене злочине у овом делу Кине. Не знам да ли је тај раговор о политици и не-култури ”охладио” моје самураје али после тешког и напорног састанчења ми одлучисмо да уместо у кинески ресторан - што би било нормално - одемо до оближњег кубанског ресторана поред улице Хуа Шан одмах преко пута хотела Хилтон у центру Шангаја. Мислим да се зове ”Кубаа Либре”. Класични кубански ресторан са многобројним флашама рума, кубанским цигарама (вероватно кинеским лажњацима), графитима по зидовима и неизбежним фотографијама, Че Геваре, Ернеста Хемингвеја и Фидела Кастра (баш тим редом). Попесмо се ми на други спрат где је мало мирнија атмосфера кад тамо на зиду велики графит ”СРБИЈА ДО ТОКИЈА...” и у наставку на другом зиду ” ... И ДО МИЛВОКИЈА” али тај део није битан за ову Азијско-центричну причу.

Помислих: ”Е, па има нас свугде”. Слатко се насмејем овој коинциденцији (Србин, Јапанци итд..). У ствари помислио сам како је почео поновни културно-економски развој Кине. Не нисам мислио на Денг Хсиао Пинга, бившег шефа кинеске комунистичке партије. Помислио сам на мог другара Ђолета и везу Србије и Кине. (напомена: Ђоле није право име због заштите идентитета дотичног).

Дакле...Једног врућег послеподнева раних деведестих година у извесној земљи Југоисточне Азије (не помињем име ове земље из истог разлога што не помињем ни право име мог другара) седесмо ја и Ђјоле у дворишту амбасаде бивше нам земље (он је радио у амбасади) гледајући како две „Пинке“ покушавају да играју тенис. Инаце реч ”Пинка” на старо-српско-шатровачком значи Филипинка. Не сећам се тачно како је та реч настала али сам прилично сигуран да разлог није био пристојан. Уколико мислите да је поменута земља Југоисточне Азије, Филипини, није.

Елем, били смо негде код треће флаше ”Џонија Шетача” кад се секретарица амбасаде обратила Ђолету да се испред капије налазе двоје држављана Народне Републике Кине и да траже визе. Погледам ја Ђолета и кажем му: ”...е па невероватно, ови шверцери из Булевара Револуције свугде се нађу”. Не знам да ли се сећате, али у то време је велики број Кинеза долазио у Београд да препродаје јефтину кинеску робу, а Булевар им некако беше Белграде Чајна таун  (то је било пре него што су се преселили на Нови Београд)... Ђоле ме погледа прекорно и рече: ”Што си ти бре један муфљуз. Па јел се сећаш како смо ми лиферовали робу из Трста и били поносни на културни утицај који смо пројектовали на грађане бивше СФРЈ користећи брендове попут Лакоста, Робе ди Каппа, Левиске и остало. Узгред буди речено, Марко Поло, Кристофер Колумбо, Магелан и Љуба Земунац. Сви су они били шверцери. Љуба је био и више од тога али ајде да не идемо сада у детаље.” Углавном Ђоле рече секретарици да уведе Кинезе у Амбасаду и да им каже да ће им он дати визе. Проблем је настао кад су Кинези инстистирали да путују у Србију као туристи. Ђоле само што није експлодирао. ”Па какви бре туристи! Па јел ви знате да се на само неколико километара од Београда води рат. Ви сте господине и госпођо улични препродавци и шверцери . То је једно поштено занимање и не треба се тога стидети.” Згледаше се Кинези, погледађе Ђолета и признаше углас да су ”Шверцери”. Некако рекоше то са олакшањем, као кад неко призна да је алкохоличар или наркоман. Ђоле им даде визе и мирна Бачка. Одоше они за Београд и можда негде даље на ”рад и школовање” и да промовишу културну сарадњу.

Следећег дана некако у исто време, док смо били код прве флаше горепоменутог и без пинки да нам одвраћају пажњу наједном нас из учмалости тргоше бука и вика. Секретарица у паници дође и рече да је испред капије амбасаде око 200 Кинеза и да чекају визе. Број окупљених расте из минута у минут. Постоји опасност да ће провалити капију.

Видим ја да је враг однео шалу. ”Па мислим стварно...” рече Ђоле. ”Даш им прст, а они би руку”. Ђоле оде да ”консултује надлежне”, а ја се на споредну капију извукох из потенцијално неугодне ситуације.

Никада ми није открио шта се после догодило али сам касније негде прочитао да је у једном тренутку око 40 хиљада Кинеза привремено обитавало у Србији на путу за Запад. Е сад, знам ја Ђолета. Није он био тако ефикасан да их све сам пребаци у Србију али је вероватно допринео да барем неки од њих дођу или бар прођу кроз Србијицу на путу за бољи и срећнији живот.

Ја сам се пар година после тог догађаја преселио у Америку и привремено заборавио Исток и Ђолета.

Епилог:

Послед вишегодишњег живота на „трулом Западу“ вратих се 2007. на тада већ „трули Исток“. Од средине 2007. живим у Сингапуру са породицом. Када сам уписивао кћерку у школу имали смо могућност да одаберемо који ће ”страни” језик да учи (главни језик је енглески). Она није изабрала неки други европски језик, него Мандарин Кинески. Рече ми, ”тата, хоћу да разумем шта људи причају по самопослугама”. Изненадила ме је жеља моје кћерке да прислушкује разговоре других људи. Није да није. Међутим, још више ме је изненадила чињеница да Мандарин Кинески који је иначе главно наречје у Народној Републици Кини, полако али сигурно постаје „главни“ кинески језик не само у Сингапуру где је иначе домаћи кинески језик ”Хокијенски”, и Хонг Конгу где се домаћа верзија кинеског зове ”Кантонски”, већ и у целом свету. Економски прогрес прати и културна експанзија, прво у Азији а после... видећемо.

Кина је нова индустријска сила. Одувек је била извор културе у Азији, а од скора и центар економске моћи. Земља је дом новим и најутицајнијим глобалним конгломератима као што су Леново, Чајна Петро-Хем, СиСиБи итд… Велики број Кинеза који су раније отишли из земље и стекли образовање на Западу се враћају у земљу као пословни лидери нове светске супер-силе. Све “иконе” светске економске глобализације од Томаса Фридмана до Френсиса Фукујаме пишу о Кини као новом конкуренту Америци за доминацију над такозваним Новим светским економским поретком.

А ја не могу да се отмем утиску да је мој другар Ђоле бар неког улога у томе имао. ...или је то ипак био Денг Хсиао Пинг? Ајд живели!