У последњих недељу дана две вести су ми посебно привукле пажњу. Деветогодишња девојчица, ученица трећег разреда основне школе, се обесила на тераси свог стана јер није више могла да поднесе малтретирање деце у школи. Средњошколац који је месецима посматрао како група ученика из исте школе малтретира његовог друга је извршио самоубиство. За собом је оставио писмо у ком наводи имена ученика који су се иживљавали над његовим другом и дубоко
се извињава што није имао снаге да се супротстави починиоцима и помогне пријатељу. Осећај кривице је био толико јак да га је одвео у смрт.

У Јапану је стопа самоубистава веома висока. Самоубиства су уобичајена међу
средњошколцима, а у последње време и међу основцима. Један од најчешћих разлога самоубистава међу младима је ИЂИМЕ (малтретирање, кињење,непрекидно, смишљено вређање). ИЂИМЕ је у Јапану врло често, али се због строгих друштвених норми и специфичне културе не приступа решавању проблема директно, већ се све заташкава, а починиоци пролазе
некажњено и жртве се повлаче.

Дејан је моје треће дете и мислила сам да ће мени његови дани школовања бити још једноставнији и смиренији него што су били са ћеркама. Обе ћерке су у Јапану завршиле дванаест година школе, обе су прошле кроз ШИКЕН ЂИГОКУ (испитни пакао), пријемне испите између ниже и више средње школе. Гледајући из ове перспективе њихови дани су прошли без претеране нервозе и без већих проблема, обе су успеле да се упишу у жељене школе, да се прилагоде другачијим обичајима и строгим ,неписаним друштвеним правилима.

Дејан је сад у трећем разреду ниже средње школе и на крају ове школске године, у марту 2011. га очекује тежак и обиман пријемни испит. Јапански се ђаци спремају неколико година за пријемни, а последња година ниже средње школе је потпуно посвећена припремама. Дејан је морао да промени школу како би могао да се сконцентрише на учење и да побегне од малтретирања и константног вређања.

Још у основној школи је група дечака почела да малтретира Дејана. Зашто? Тачан одговор на то не постоји. Ко зна зашто неко малтретира другог? Несвесно, да би се ослободио стреса, да би изгледао јачи у очима групе, зато што има садистичке склонисти, зато што је надређени наредио, зато што је слабић.....разлога има на десетине. Не верујем да психијатри и психолози имају јасан и једноставан одговор на ово питање.

Елем, Дејан је постао жртва ИЂИМЕ још као основац. У почетку је све деловало као несташно задиркавње и игра дечурлије. Деца су га (по њиховим мерилима погрдно) називала КИНПАЦУ ГАЈЂИН (златокоси странац), закопавали су му ципеле у песак, позивали га да се играју жмурке, а онда побегли....Како је бивао старији, малтертирање је постајало озбиљније. У школске ципеле су му стављали мајонез, кечап и рајснегле да би се убоо и умазао. Исмевали су му се групно, гађали га земљом и камењем, одбијали да седе поред њега у аутобусу кад су ишли
на екскурзију,а кад су га случајно додирнули у пролазу понашали су се као да су додирнули најљигавије ђубре.....могла бих да набрајам још подоста.

Учитељи су били свесни свега, али су све заташкавали. Нису били у стању да реше проблем, да реагују правовремено или да уперу прстом у децу која су малтретирала Дејана. Трудили су се да држе све под тајним велом из разлога да њихова група, у овом случају њихов разред и школа не буду под репутацијом да се тамо дешава ИЂИМЕ.

Мислили смо да ће се деца смирити и да ће престати са малтретирањем кад крену у нижу средњу школу. У новој средини малтертирање је настављено, али на подмуклији начин. Иста група деце којој су се придружили нови је наставила са подлостима, својствено средњошколцима овде. Почели су да му шаљу анонимна претећа писма, мејлове и коментаре на Дејанов блог са морбидним, застрашујућим садржајем. Сакривали су му свеске и књиге и забадали рајснегле на његову слику (сваки ђак има своју слику, залепљену на зиду учионице).

Сваки наш разговор са наставницима се завршио њиховим наводним разумевањем и обећањем да ће разговарати са свим ђацима. Увек су одбијали да кажу име починиоца и на свако наше питање су давали неодређени, расплинут одговор. По нашем мишљењу Дејан није требао да се повуче јер он није ником ништа лоше урадио, никог није кињио нити се са неким свађао.

Зачуђујуће зрело за свој узраст, Дејан је посматрао актере свих тих гадости као слабиће, инфериорене и искомплексиране особе који се охрабре у групи и сву своју фрустрацију испољљавају над неким који није исти као они. Групна једнакост је изузетно важна и свако одскакање од просечног у било ком смислу се кажњава. Дејан је све само не просечан Јапанац.

У другом разреду су почели да долазе кући и у више наврата су му пробушили гуме, разбили лампу, покварили кочнице и уништили друге делове бицикла. Пријавили смо безимене хулигане полицији и објаснили да се ради о ИЂИМЕ, међутим полиција нас је упутила назад у школу.

Наставници су били љубазни и пуни разумевања, али се као и увек дотада, све завршило са пуним устима шарене лаже.. Како је време пролазило Дејан је био све узнемиренији и нервознији и ми смо одлучили да га пребацимо у другу школу.

Иако је Дејан био жртва, он је морао да се повуче.

Потпуно је уобичајено овде да жртва буде кажњена. Уместо петнаест минута пешке, Дејан мора да иде двадесет минута бициклом до школе. Морали смо да му купимо комплетно нову школску униформу, што је овде врло скупо, нов бицикл јер је претходни био уништен, а да не спомињем укус горчине који нам је свима остао.

О Дејановом преурањеном животном искуству......не вреди објашњавати......свима је јасно.

ИЂИМЕ није само јапански феномен. Свуда је присутан, с тим што на Западу обично јачи кињи слабијег, док се у Јапану ради о групи против појединца.

Јапанска култура захтева потчињавање неписаним, општеприхваћеним нормама и онај ко се не повинује може бити само отпадник. Томе су деца научена још од раних дана. Припадност и верност групи, као и хармонија групе је изнад
свих осталих моралних принципа и вредности.

Родитељи деце са којима је Дејан ишао у школу су ме питали да ли смо се преселили, кад смо купили нову кућу. На моје зачуђено питање су ми објаснили да су наставници у старој школи рекли свим ђацима да се Дејан пребацио у нову школу зато што се преселио у други део града. Још једном је све затрпано и заглађено, а општи, морални проблем је постао само дебљи.

У новој школи је Дејан лепо примљен, добро се снашао и вредно и смирено учи за
предстојећи пријемни испит. Ово крајње непријатно искуство је сигурно оставило дубок печат у његовој личности, али срећом Дејан је такве грађе да свему приступа са пуно оптимизма и разумевања.

Весна Белушевић, Цукуба, Јапан