Петак увече, после поподневног пљуска и ноћашње олује, најбоље је време за трчање улицама Хонолулуа при врху „угашеног“ вулкана Панчбоул (Punchbowl), на чијој падини столујем више од две године.

Ретки аутомобили и још ређи шетачи паса не нарушавају спокој града чији су становници вечерас у четвртима између танких зидова пред никад довољно великим бљештавим сокоћелима испунили фотеље и заузели простране кауче, с којих атакују на претиле колуте пице, брда пржених кокошијих батака и крилца, вреће кокица, наслаге хамбургера и чега све још не...

Док се запућујем на већ утврђену маршруту од три миље вечерњег пешачења и трчања, радујем се открићу ове додатне благодати опустелог града. Већ после првог семафора, још једно откриће: међу разбијеним воћкама испод моћно широког дрвета манга на обали изнад улице указа се и један манго који је преживео пад с висине.

Подижем га и миришем. Ааах... из танке распуклине запљусну ме свежа зрелина тропских сокова миомирисне воћке какву раније нисам мирисао. У богатом букету мириса издваја се мирис чемпреса! Па, наравно, само педесетак метара даље у складном реду урањају се у небо високи танки чемпреси какве сам виђао само у Херцеговини!

Тако, значи, само оном ко је помирисао плод њиховог суседовања откривају ово двоје тихих преступника своју тајну љубав.

На моје чуђење, већ сам давно приметио по количини опалих плодова по двориштима и тротоарима, на којим недељама леже – мало на трпези бројних глагољивих птица, а много више да лагано вену и труну – свет данашњих Хаваја углавном не зна да су њихови стари манго, папаје, мандарине и смокве садили не само да би се хладили под њиховим крошњама и дивили се њиховом цвету и боји плодова већ пре свега да би се наслађивали рајским даровима.

Спуштам овај малени дар олује на камени зид дуж улице. Ако ме сачека у повратку, понећу га кући. Враћајући се, откривам да га нисам заборавио, као што ни он мене није изневерио.

Два пута мањи него они који у картонским кутијама с преградама посредством Костко маркета приспевају из Мексика, и варљиве зелене коре, овај неугледни мали ветроломник награди ме вечерас укусом и мирисима који су ме натерали да се латим „пера“ и упишем га у ретке доживљаје и опажања који остају у књизи лепог живљења.