Autobuska stanica na Zelenom vencu je, kao i obično, prepuna ljudi. Među njima je i jedna nevidljiva žena. Nezgrapna, jer ispod otrcane odeće nosi natrpane novine da bi se zaštitila od beogradske zime, ona je za većinu nas potpuno neprimetna, a ako nam se pogledi slučajno susretnu, žurno okrećemo glavu u stranu gonjeni nekim čudnim osećajem krivice koji u nama izaziva tuđa nesreća. Njeno lice više nije sposobno da pokaže emocije. Prošlo je mnogo vremena od kad je poslednji put s nekim razgovarala. Pomislih kako je nekada možda imala svoju porodicu. Imali su automobil, verovatno Zastavu, išli na more, zimovanje...Smejali se...

Jul 2012, Budimpešta

Svakog utorka u obližnjem sportskom centru igram fudbal sa još nekoliko kolega. Čak i u vreme krize, posla za inženjere ovde ima mnogo više nego što može da se postigne, pa je nakon 10, 11, a nekad i 12 sati provedenih u kancelariji sport pre svega potreba, a tek onda zadovoljstvo i prilika za druženje. Danas je utorak.

Vraćam se u mali iznajmljeni stan u Budimu uživajući u zvucima i mirisima leta, vrelini vazduha i osećaju smirenosti koji me uvek ispuni posle intenzivne fizičke aktivnosti. Misli mi lutaju i ja puštam da me opažaji i asocijacije nose kroz prostor-vreme: Muškarac i žena kraj mene razgovaraju na Ruskom i eto mene u Londonu – zima je, a knez Rjepnin sluša kako mu je žena pala dok je izlazila iz autobusa. Boli ga to. „Crnju volim mnogo više nego Andrića“, pomislih, a onda mi na pamet pada Mikelanđelo, koga je Crnjanski u svom životu dosta proučavao. Da od Mikelanđela stignem do pape, Rima i Firence nije mi puno trebalo.

Na trotoaru, dve crveno-crne bube koje, kao vagoni tramvaja, spojene idu jedna za drugom provozaše me krugom dvojke i ostaviše na Kalemegdanu. Nekoliko trenutaka kasnije, tu je i jedan naš političar da mi objasni kako u nazivu Kalemegdan prefiks „Kale“ zapravo znači brdo. Sa brda sam prešao na vrbu, s vrbe na grožđe, a odatle na razloge zbog kojih sam pre šest meseci napustio Srbiju.

U stvarnost me vraća ženski glas koji mi se obraća iz neposredne blizine. Na stepeniku, ispred zatvorene knjižare, sedela je sitna pogrbljena žena raščupane sede kose i jela kiflu. Mrve su joj padale na krilo i na nekoliko prepunih prljavih kesa u kojima se po svemu sudeći nalazila sva njena imovina. Obatila mi se na Mađarskom. Iako sam vrlo dobro znao o čemu je reč, na istom jeziku uzvraćam da Mađarski ne govorim baš dobro i pokušavam da produžim dalje. „English?“, upitala je. Zastao sam iznenađen. „Nemam para za hranu. Da li biste mogli da mi kupite nešto za jelo?“ Ima tako blago lice. Nisam mogao da je odbijem.

Uzela je jedan hleb, vajkrem i voćni sok, pa smo zajedno krenuli ka autobuskoj stanici. Rekao sam da se na njoj vidi da je bila veoma lepa kad je bila mlada. Kao da je samo na to čekala iz jedne od kesa izvadila je stare fotografije i počela da mi ih pokazuje: „Ovo sam ja na Kubi.“ – mlada, vitka i nasmejana, na ramenu je držala torbu sa štapovima za golf – „Tamo smo živeli tokom sedamdesetih godina. Kuba je divna. A ovo je na Kanarskim ostrvima.“ - opet štapovi za golf – „Osvojila sam putovanje u jednoj nagradnoj igri.“ Fotografije su se ređale jedna za drugom - Čehosolvacka, Sovjetski Savez, Škotska, Engleska, gimnazija, fakultet...

Priča mi kako je na Kubi naučila da pleše, a zatim je, tu na stanici, zaigrala sambu, pa onda rumbu i na kraju, posle nekoliko sekundi prisećanja, valcer. Za tih 90 minuta, koliko smo stajali na uglu ulica Bocskai i Vinceller, u kratkim crtama mi je ispričala veći deo svog života. Govorila je o putovanjima, udvaračima, ljubavnicima – dobrim i lošim, o svojim roditeljima, diplomatiji, operi...

S vremena na vreme bi zastala i pogledala u stranu puštajući da joj kosa padne na lice ne bi li tako sakrila suze u očima, a zatim bi samo odmahnula glavom i prešla na drugu temu. Dok je govorila, mešala je Španski, Engleski i Ruski, a kad ne bi mogla da se seti neke reči, prebacila bi se na Mađarski. Za smrt je koristila svima razumljivo „puf“ da bi dočarala kako je neko odjednom nestao iz njenog života. Rečenice su joj bile nepovezane i mnogo toga što je rekla nisam razumeo.

Pomislio sam da je u njoj od samoće nešto puklo, da joj se u glavi nešto bespovratno otkačilo, ili da je jednostavno zaboravila kako da razgovara s ljudima. Možda je u isto vreme želela mnogo toga da mi kaže, jer je znala da ću na kraju reći da moram da idem i da će tu biti kraj tog predivnog putovanja u prošlost u kojem je još jednom igrala pačangu na terasi hotela u Havani, i na plaži u Sočiju slušala nežne reči Vladimira Tomova, Bugarina u kojeg je bila zaljubljena pre mnogo godina.

„Ovo su moji roditelji u Burundiju, u Africi“, nastavila je pokazujući mi staru crno-belu fotografiju. „Moj otac je bio pravi gospodin.“

„Za Vašeg oca baš i ne marim previše“, rekao sam, „ali majka Vam je bila prelepa“. Glasno se nasmejala i blago me odgurnula. Negde duboko u njoj, shvatih, jos uvek je živa devojka koja se smeši sa fotografija.

Nekoliko puta sam pokušao da krenem, ali bi me Marija, ili Marika, kako ju je pre više od pola veka zvala jedino njena profesorka klavira, svaki put uhvatila za ruku i počela neku novu priču. Ipak, na kraju je morala da me pusti. Otišli smo na suprotne strane.