После годину и по дана поново сам у Русији поново на Уралу, овог пута у Уфи. У поређењу са Јекатеринбургом, Уфа је мањи град и у правом смислу речи он је мултиетнички. Заједно живе на једној страни православни Руси, а на другој муслимански народи Татари и Башкири. Наравно има и других али њих је много мање. Званични језик је руски, сви га говоре и сви се међусобно уважавају. Изузетака увек има али леп утисак наметнула је већина.

Првог дана, кад сам дошао на посао срео сам колегу ожењеног Рускињом, који је након завршеног посла у Јекатеринбургу остао у Русији. Сматрао је да због вишег нивоа животног стандарда његова породица треба бар неко време да живи у Русији. Причао ми је да је радио ван струке мислећи да ће то бити привремено и да ће брзо наћи посао у струци. Нажалост није било тако.

У руској фирми није могао да се запосли без дозволе за дугорочни боравак у Русији. Српске фирме којих у том тренутку у Јекатеринбургу није било много, нису биле заинтересоване за његове услуге.

Требало је што пре обезбедити дозволу за привремени боравак што је заправо први корак ка дугорочном боравку или даље ка руском држављанству.

Морао је неколико пута да отпутује у Србију и после шест месеци мучења добио је дозволу за привремени боравак у Русији. Други велики проблем био је обезбедити да син добије место у обданишту да би супруга могла да се запосли. Тај проблем две године не може да реши.
Трећи велики проблем био је појава цисте на горњој вилици и обавезна операција. Стоматолошке услуге су прескупе, у Србији су јефтиније али ако се купи и авио карта испадне исто. Операцију је обавио у Русији на срећу успешно. Плата коју је добијао радећи све и свашта, без радне дозволе није покривала ни половину трошкова његове породице. Живећи у таквим околностима почео је све више да размишља о повратку у Србију.

Почео је да му смета руски менталитет, а све што је у Србији лепше изгледало му је много више лепо. Сањао је Београд, нашу климу, укус првих трешања, рано пролеће, све оно чега у Русији нема. Много је важно нагласити да је његова породица упркос свим проблемима остала јединствена. Ипак једног дана остао је и без лошег посла и тада је одлучио да се врати у Србију. Његову одлуку променила је бивша фирма понудом да ради у Уфи.

Истог дана срео сам колегу који је на крају посла у Јекатеринбургу заједно са супругом, такође Рускињом, свестан да ће ван српске фирме тешко наћи посао одмах појурио у своју Србију.

Све оно о чему је сањао живећи на Уралу било му је на дохват руке.Укусне брескве, Ада Циганлија, препуна београдска арена на Партизановој кошаркашкој утакмици., дружење са пријатељима и родбином, близина родитеља, становање у својој кући а не у изнајмљеним становима. Налазио је све али скоро две године није нашао посао.

Колико човек може живети од резерве новца?

Како се осећа човек који свако јутро отвара сајт за тражење посла а скоро увек резултат је исти.

Диње губе сласт, шетња престаје да буде лепа, неки пријатељи постају незанимљиви.

Супруга му није имала здравствено осигурање и сваки одлазак код лекара био је скуп. Да иронија буде већа ни он није могао да нормално контролише своје здравље.Преглед код специјалисте чека се и више од месец дана па коме се жури мора у приватну клинику. Мало је људи који у Србији могу критеријумом компетентности обезбедити себи пристојан посао. Много људи сања посао у неком државном или јавном предузећу где су плате изнад просека. Наравно важно је и штоје ту посао сигуран, одговорност мала, а негативан резултат пословања санира држава. У та предузећа улази се критеријумом препоруке коју он није могао да обезбеди.

Супруга му је још теже подносила проблеме. Недовољно је говорила српски, па како она да се запосли кад он себи не може да нађе посао?

Живот им је постајао лавиринт у коме као да нема излаза.

За повратак у Русију касно је. Докумената нема, а да би се до њих дошло потребни су време и новац. Новца нема, а њима откуцава.

И једног и другог спасло је што је бивша фирма добила нови посаои што их је поново ангажовала.

И један и други тврде да више воле Србију него читав Урал и све његове градове.

И један и други без двоумљења говоре да желе да живе у Србији, некој Србији у којој ће радити и живети од свог рада.

Нажалост и један и други, а и ја с њима не верујемо да ће нам се жеље испунити. Сурова стварност упозорава нас да смо близу четрдесте године живота. За бољу Србију бићемо стари.

Сва наша горка печалбарска искуства говоре нам да можемо живети само тамо где имамо посао. А где смо нашли посао?

Један колега је био у Србији, други у Русији и обојица су почела да раде у Русији.

И један и други свесни су да је и овај посао као и претходни привремен и да ће трајати само док се објекат не заврши.На питање шта после нико не зна одговор. Свесни смо сви да ће завршетак објекта можда поновити историју, али нико од нас који смо све то прошли нећемо чекати тај моменат без дозволе за боравак у Русији (краткорочни или дугорочни). Наравно сви ћемо дати све од себе да се што организованији и што спремнији суочимо са евентуалним проблемом.
Независно од свега, у мислима увек ћемо бити у нашој Србији, остаје само питање да ли је то Србији довољно?

И наравно питање колико ће млађих кренути нашим путем?