Ето, оптужени смо.

Пре неки дан, на вечери код мојих комшија Џима и Хелен, прилази ми дама у мини сукњи и најбољим годинама. Аха. Нема сумње, трчање за приградском железницом даје резултате. Увучен стомак, исправљена леђа, ни трага од длака из носа и ушију. Нико ми не би дао ни секунд више од 39,95.

Хи-хи-хи, обраћа ми се дама у мини сукњи и најбољим годинама. Ја сам Надија. (Надежда?) Пружа ми осмех који даме усаврше тек после дугогодишње праксе, обично не пре тридесете. Еманципована кокетерија.

Моја драга пријатељица Хелен ми каже да сте ви из...?

Ах, дубоко разочарање. Без сумње, ловац на пословне трачеве, ништа друго. Њено присуство нема много везе са мојим благо-посребреним залисцима и рано-пролећним теном.

У праву је ваша и моја драга пријатељица Хелен. Ја сам ваистину из... Обузима ме разочарање, заједно са природном искривљеношћу професионалног пискарала. До ђавола са исправљеним леђима и увученим стомаком.

Ви сте оптужени...? Не мислим, наравно, ви -- ви! -- него ваша организација, ваша -- како да кажем?

Да, моја "Основна организација удруженог рада" је оптужена за превару. Нека немачка банка изгубила пар милиона или билиона или трилиона туђих пара, па се сад буни као Грк у апсу. Ко губи, има право да се љути.

Ваша банка. Да, то је -- ваша банка је оптужена. Хи-хи-хи. Примећујем пластичну чашу обгрљену њеним лакираним ноктима; по свему судећи, мојој шармантној саговорници ово вечерас није први загрљај те врсте. У најбољим годинама, ретка су искуства са титулом „првог''. Ја сам, ето, привилегован. Оптужен сам по први пут, мада за нечије туђе грехе.

Да, банка. Чаршија је брза и ефикасна у доношењу пресуда. Криви смо, клети грешници! Наравно да смо криви. То је, сада, јасно свакоме од Вол Стрита до Улан Батора.

Хи-хи-хи. Знате, ја сам, ето, заинтересована... За финансије, то јест. Финансијска криза, није то била шала, наравно. Цео финансијски систем пред колапсом... Али ово -- ова оптужба -- то је, како да кажем, изненађујуће... Ваша банка -- па она је имала стеларну -- да не кажемо, девичанску -- репутацију, али сада, ето...

Осећам се као експонат у зоолошком врту. Serbianus Bankaria, паразитска животна врста, са латентним осећањем кривице. Ухваћен без гаћа у Вол Стриту, док је пио крв самохраним мајкама и њиховој гладној, мусавој дечурлији. Издржао на стубу срама својих 15 минута, колико је трајала пажња јавности. После тога, још увек без гаћа, вратио се својим нечастивим работама.

Да, свакако, приморани смо да ревидирамо утисак о тој девичанској репутацији.

Ја сам, знате, чула да ваша банка има сервер наслоњен на зид Берзе. Наслоњен. Хи-хи-хи.

Наслоњен је под углом од 12 степени. Мери ултразвуке генерисане трчкарањем мишева по вентилационим цевима.

Јесте ли за то оптужени? Или не? Прича се и нешто о клијентима, зајмовима за куће, опцијама, нешто с тим у вези... Манипулисање тржиштем, без сумње...

Да, то је то, манипулисање тржиштем. Прoшлог лета је положен посебан љубичасти кабл од Берзе до зграде у броју 85. Љубичасти кабл, са малим троугластим амблемом Националне агенције за сигурност. А главни човек у истраживању економских кретања, Полувинијус, исти онај што је још 2006. прорекао пад тржишта обвезница, је бивши агент NSA. И члан масонске ложе у Њу Хејвену. Просудите сами.

Дама у најбољим годинама и мини сукњи ме гледа ужаснуто. Пластична чаша, заједно са лакираним ноктима, благо подрхтава. Ја то стварно, стварно нисам знала, па то је фасцинантно! Ситуација је много гора него што сам се усуђивала да претпоставим...

Ситуација је, као и увек кад се вратимо у реалност, истовремено прозаичнија и компликованија. Неразумевање суштине недавних догађаја на Вол Стриту је, у главном, универзално. И не само то. То неразумевање предствља, како изгледа, само још једну манифестацију много ширег феномена. Неразумевање, у сфери бизниса, у сфери политике, у сфери кулинарства, или било чега другог, постало је правило, не изузетак. Изгледа да је специјализација људских делатности у великој мери уништила могућност интелигентне размене информација између људи различитих професија.

Постали смо, једноставно, различите животне врсте, које су, за сада, заборавиле како да међусобно комуницирају, а у скорој будућности ће вероватно да изгубе могућност укрштања. Или ће, у најбољу руку, производи тих унакрсних богохулних веза да буду стерилни, као муле. Носићемо мале амблеме са натписима „Хомо водоинсталатер'' или „Хомо банкар'' или „Хомо новинар'' и наставићемо да кречећи убеђујемо једни друге да је лет на Месец био превара, да је еволуција „само теорија'' и да једна велика банка на Вол Стриту поседује сервер наслоњен на зид Берзе.

Љубичасти каблови и тајни сервери постоје, али не изван страна жуте штампе и бујне маште. С друге стране, стварност Вол Стрита се састоји од легиона, углавном младог света, привучених мирисом пара и затворених по казаматима Финансијске четврти. У ситне ноћне сате, обасјани светлуцавим колонама бројева са многобројних екрана, и са још неоткривеним чиром у стомаку као последицом превише кинеске хране и непроспаваних ноћи, они кују мрачне планове како да се додворе својим шефовима. А онда, током дана, придављени уштирканим крагнама и краватама, продају своје PowerPoint презентације клијентима, такође придављеним разноразним одевним предметима, из банака преко улице или преко океана, и са том истом жељом да се додворе својим, преко-уличним или преко-океанским, шефовима.

Значи, криви сте? За то што вас оптужују, криви сте?

Криви смо. Тешко да можемо да будемо кривљи.

Мој исповеднички вапај за хришћанским милосрђем судара се са њеном строгом, али праведном пресудом.

Знате, ја верујем -- искрено -- да ће, и у овом случају, правда, на крају, да превагне, хи-хи-хи.

А онда, уз још један кокетно-еманциповани осмех:

Овакви догађаји нас не смеју изненадити.

Ах, да, наравно, сем у случају да пада киша. Иако моја саговорница није проучавала Целокупна Дјела, очигледно сам потценио њен самоуправно-социјалистички сензибилитет. Ништа нас не сме изненадити, поготово не финансијски марифетлуци двадесет-и-нешто-годишњих продаваца папира од вредности, или без вредности, који покушавају да импресионирају свог шефа. Или своју девојку. Или својих неколико девојака. Сви су они, малкице, криви. Јер, кроз све финансијске кризе и мехуре, кроз све трке бикова и медведа, и у теорији и у пракси, од Вол Стрита до Улан Батора, и упркос свим расним, верским, и сексуалним оријентацијама о којима је забрањено да се пита на интервјуима за посао, сви смо, волели то или не, у истом глобалном лонцу. Али тако би и морало да буде: уколико нас даљине, друштвне идеологије, и све те расне, верске и остале оријентације раздвајају, похлепа нас, углавном, све зближава.

Хи-хи-хи. Можда смо сви, заправо, малкице криви?

Александар, Њујорк, САД