Isticala je prva godina od kako je mama umrla. Na grob joj, tamo daleko, nisam mogao otići i osećao sam potrebu da godišnjicu obeležim tako što bih zapalio sveću u obližnjoj novosagrađenoj srpskoj crkvi. Prethodnih godina sam više puta, neredovno, prisustvovao obredima male parohije u improvizovanoj crkvici – minimalno preuređenoj skromnoj kući kraj puta NC 66. Sticajem povoljnih okolnosti parohija je dobila novu crkvu za koju sam znao da je sagrađena ali je nikada pre nisam video.

Dan uoči mamine godišnjice, na povratku sa posla kući, skrenuo sam sa uobičajene trase da bih proverio kako se do nove crkve stiže. Sledio sam odgovarajuće uputstvo za vozače objavljeno na Internet stranici parohije i skrenuo sa glavnog puta. Vožnja sporednim putem potrajala je duže nego što sam očekivao. Kad sam već pomislio da sam možda zalutao, između dva šumarka otvorio se pogled na prelepu crkvenu zgradu vizantijske arhitekture kakvu proteklih devetnaest godina nisam video na jugu Amerike. Vazduh je bio hladan, suv i bistar pa je slika bila jasna iako je sunce zalazilo. Osetio sam i smirenost i radost ujedno.

O prirodi moje religioznosti govori činjenica da sam kršten pošto sam već prevalio pedesetu, jednog leta kada sam deo odmora proveo u Herceg-Novom. Kršten sam u lepoj crkvi Svetog Arhanđela Mihaila. Da ću u nju ponovo kročiti sada je verovatno onoliko koliko je izgledno da ću ponovo letovati na dalmatinskim otocima. Odluka da se krstim nije bila izraz nekakvog prosvećenja na talasu dramatičnih političkih i društvenih preokreta a pogotovo nije doneta iz pomodarstva. U dobu sveopšteg razgrađivanja Srpska Pravoslavna Crkva mi se učinila ne samo delatnom maticom duhovnih vrednosti naroda, već i jedinom preostalom potporom očuvanju samog njegovog identiteta. Krštenje je bila institucionalna povrda moje privrženosti korenima koju sam privatno iskazivao povremenim odlascima u Beograd sa obaveznim izletima u očevo rodno selo kod Požege.

Naša mala parohija nalazi se u središtu Severne Karoline a parohijani su mahom Srbi iz Bosne i Hercegovine doseljeni tokom devedesetih godina prošlog veka. Parohiju vodi otac Dragan, mlađi sveštenik rodom iz istočne Srbije, koji u svešteničkom pozivu sledi oca i dedu po ocu.

Od mog prvog odlaska u novu crkvu prošla su četiri meseca tokom koji sam učestvovao u većem broju crkvenih obreda nego za čitav život pre toga. Pošto sam racionalan, na jednoj strani, i sklon preispitivanju samog sebe, na drugoj, pokušavam da objasnim ovu promenu. Mnogo je pretpostavki zašto je do nje došlo: razloga: Možda su to poodmakle godine, možda je u pitanju protivteža frustracijama koje me muče kao jedinku ili kao pripadnika srpskog naroda. Bez obzira na to da li ću razloge uspeti da odredim ili ne, kad god ugledam novu crkvu osećam se dobro i kad god vidim i slušam oca Dragana u njegovom predanom služenju znam da ću ponovo doći.

Otac Dragan privlači pažnju i izaziva poštovanje ne samo svojom bradom i mantijom – najmanje time. Njegova skromnost i odmerenost plene. Video sam sveštenike koji kao da služe i propovedaju više za sebe nego za vernike ili veru. Za razliku od njih, nastup i pojavu oca Dragana odlikuju ponizna i iskrena posvećenost veri bez traga samoljublja, na jednoj strani, i toplina u ophođenju sa ljudima, na drugoj. Ljudska bliskost oca Dragana sa vernicima se najlepše ispoljava u njegovom obraćanju deci - “dečici“ kako to on kaže, kojima se predstavlja kao “čika popa“. Kad pohvali dete ponekoj mladoj majci kane suza, kad priča o brizi srpskog sveštenika izbeglog u Srbiju za decu njegovih malobrojnih parohijana ostalih van Srbije zadrhti i neko od nas starijih.

Crkveni obred po pravilu zahteva usklađeno učešće više ljudi – sveštenika i vernika. Naša mala crkva ima samo jednog sveštenika – oca Dragana, a vernicima nedostaje odgovarajuće praktično iskustvo, pa je primereno obavljanje obrednih radnji moguće samo zahvaljujući čestim uputstvima oca Dragana koje on nenametljivo, skoro neprimetno, daje ne remeteći pojanje, molitve i propovedi. Ponekad nam pastirski i blago, bez grdnje, ukaže na pravila ponašanja kojih treba da se pridržavamo. Na drugoj strani, veoma neposredno opomene kad se neko nedolično ponaša kao kad se, na primer, jedan od vernika obratio ostalim prisutnim žvaćući gumu.

Odlazak u crkvu je prilika da od oca Dragana saznam ponešto o onim srpskim narodnim običajima o kojima znam malo i onim za koje uopšte nisam znao, ili da čujem njegovo čitanje delova Svetog Jevanđelja i jednostavno i uverljivo objašnjenje sadržanih poruka i načela. Slušajući oca Dragana bogatim i svoj rečnik rečima koje nisu u svakodnevnoj upotrebi, i koje izgovaram u sebi ili naglas da ih ne zaboravim (upravo u trenucima dok ovo zapisujem šapućem “priprata“ i “petohlebnica“).

Otac Dragan nastoji da parohijane podstakne na očuvanje lepih narodnih običaja, narodnog nasleđa i vere. Okupio je mlade zainteresovane za folklor i pokrenuo školicu veronauke za “dečicu“.

Kad god je moguće značajni datumi iz naše prošlosti u parohiji se obeleže ne samo crkvenom službom nego i na prikladan svetovni način. Tako smo posle pomena žrtvama NATO bombardovanja 1999. godine videli dokumentarni film o tom stradanju, a na Vidovdan smo ugostili i čuli besedu učenog poznavaoca srpske istorije i Kosova kao našeg određenja.

Moja prijateljica Sintija, Amerikanka, često je sa mnom u crkvi. Jasno je izrazila želju da postane pravoslavka i sa Ocem Draganom je razgovarala o tome. Njeno sanjalačko obrazloženje te želje u kojem se prepliću religioznost, izloženost ruskom umetničkom uticaju u mladosti kada je igrala balet, interesovanje za istočno Hrišćanstvo u okvirima njene akademske specijalnosti i poštovanje za oca Dragana ne dovodim u pitanje. Niti se izjašnjavam kada Sintija Pravoslavlje izdvaja kao nešto pravo, “istinskije“ od drugih crkava. Dva su osnovna razloga za moju uzdržanost. Prvi je moje verovanje u čistotu i moje poštovanje te Sintijine želje. Drugi je neizvesnost puta kojim će poglavari usmeriti crkveni organizam, od čega zavisi budućnost crkve i njena sposobnost da bude činilac očuvanja našeg nacionalnog bića i dostojanstva.