Истицала је прва година од како је мама умрла. На гроб јој, тамо далеко, нисам могао отићи и осећао сам потребу да годишњицу обележим тако што бих запалио свећу у оближњој новосаграђеној српској цркви. Претходних година сам више пута, нередовно, присуствовао обредима мале парохије у импровизованој црквици – минимално преуређеној скромној кући крај пута NC 66. Стицајем повољних околности парохија је добила нову цркву за коју сам знао да је саграђена али је никада пре нисам видео.

Дан уочи мамине годишњице, на повратку са посла кући, скренуо сам са уобичајене трасе да бих проверио како се до нове цркве стиже. Следио сам одговарајуће упутство за возаче објављено на Интернет страници парохије и скренуо са главног пута. Вожња споредним путем потрајала је дуже него што сам очекивао. Кад сам већ помислио да сам можда залутао, између два шумарка отворио се поглед на прелепу црквену зграду византијске архитектуре какву протеклих деветнаест година нисам видео на југу Америке. Ваздух је био хладан, сув и бистар па је слика била јасна иако је сунце залазило. Осетио сам и смиреност и радост уједно.

О природи моје религиозности говори чињеница да сам крштен пошто сам већ превалио педесету, једног лета када сам део одмора провео у Херцег-Новом. Крштен сам у лепој цркви Светог Арханђела Михаила. Да ћу у њу поново крочити сада је вероватно онолико колико је изгледно да ћу поново летовати на далматинским отоцима. Одлука да се крстим није била израз некаквог просвећења на таласу драматичних политичких и друштвених преокрета а поготово није донета из помодарства. У добу свеопштег разграђивања Српска Православна Црква ми се учинила не само делатном матицом духовних вредности народа, већ и једином преосталом потпором очувању самог његовог идентитета. Крштење је била институционална поврда моје привржености коренима коју сам приватно исказивао повременим одласцима у Београд са обавезним излетима у очево родно село код Пожеге.

Наша мала парохија налази се у средишту Северне Каролине а парохијани су махом Срби из Босне и Херцеговине досељени током деведесетих година прошлог века. Парохију води отац Драган, млађи свештеник родом из источне Србије, који у свештеничком позиву следи оца и деду по оцу.

Од мог првог одласка у нову цркву прошла су четири месеца током који сам учествовао у већем броју црквених обреда него за читав живот пре тога. Пошто сам рационалан, на једној страни, и склон преиспитивању самог себе, на другој, покушавам да објасним ову промену. Много је претпоставки зашто је до ње дошло: разлога: Можда су то поодмакле године, можда је у питању противтежа фрустрацијама које ме муче као јединку или као припадника српског народа. Без обзира на то да ли ћу разлоге успети да одредим или не, кад год угледам нову цркву осећам се добро и кад год видим и слушам оца Драгана у његовом преданом служењу знам да ћу поново доћи.

Отац Драган привлачи пажњу и изазива поштовање не само својом брадом и мантијом – најмање тиме. Његова скромност и одмереност плене. Видео сам свештенике који као да служе и проповедају више за себе него за вернике или веру. За разлику од њих, наступ и појаву оца Драгана одликују понизна и искрена посвећеност вери без трага самољубља, на једној страни, и топлина у опхођењу са људима, на другој. Људска блискост оца Драгана са верницима се најлепше испољава у његовом обраћању деци - “дечици“ како то он каже, којима се представља као “чика попа“. Кад похвали дете понекој младој мајци кане суза, кад прича о бризи српског свештеника избеглог у Србију за децу његових малобројних парохијана осталих ван Србије задрхти и неко од нас старијих.

Црквени обред по правилу захтева усклађено учешће више људи – свештеника и верника. Наша мала црква има само једног свештеника – оца Драгана, а верницима недостаје одговарајуће практично искуство, па је примерено обављање обредних радњи могуће само захваљујући честим упутствима оца Драгана које он ненаметљиво, скоро неприметно, даје не реметећи појање, молитве и проповеди. Понекад нам пастирски и благо, без грдње, укаже на правила понашања којих треба да се придржавамо. На другој страни, веома непосредно опомене кад се неко недолично понаша као кад се, на пример, један од верника обратио осталим присутним жваћући гуму.

Одлазак у цркву је прилика да од оца Драгана сазнам понешто о оним српским народним обичајима о којима знам мало и оним за које уопште нисам знао, или да чујем његово читање делова Светог Јеванђеља и једноставно и уверљиво објашњење садржаних порука и начела. Слушајући оца Драгана богатим и свој речник речима које нису у свакодневној употреби, и које изговарам у себи или наглас да их не заборавим (управо у тренуцима док ово записујем шапућем “припрата“ и “петохлебница“).

Отац Драган настоји да парохијане подстакне на очување лепих народних обичаја, народног наслеђа и вере. Окупио је младе заинтересоване за фолклор и покренуо школицу веронауке за “дечицу“.

Кад год је могуће значајни датуми из наше прошлости у парохији се обележе не само црквеном службом него и на прикладан световни начин. Тако смо после помена жртвама НАТО бомбардовања 1999. године видели документарни филм о том страдању, а на Видовдан смо угостили и чули беседу ученог познаваоца српске историје и Косова као нашег одређења.

Моја пријатељица Синтија, Американка, често је са мном у цркви. Јасно је изразила жељу да постане православка и са Оцем Драганом је разговарала о томе. Њено сањалачко образложење те жеље у којем се преплићу религиозност, изложеност руском уметничком утицају у младости када је играла балет, интересовање за источно Хришћанство у оквирима њене академске специјалности и поштовање за оца Драгана не доводим у питање. Нити се изјашњавам када Синтија Православље издваја као нешто право, “истинскије“ од других цркава. Два су основна разлога за моју уздржаност. Први је моје веровање у чистоту и моје поштовање те Синтијине жеље. Други је неизвесност пута којим ће поглавари усмерити црквени организам, од чега зависи будућност цркве и њена способност да буде чинилац очувања нашег националног бића и достојанства.