Нисам могао ни претпоставити да је на неки начин творац ријечи папарацо један од мојих најдражих режисера – култни Федерико Фелини, који ју је употријебио први пут у свом филму La dolce vita. Ријеч долази из италијанског дијалекта и означава једну врло досадну, гласно зујећу врсту комараца.

У својим школским данима Фелини је имао друга који је добио овај надимак јер је говорио брзо, без паузе, и био у сталном покрету. Касније је Фелини назвао један свој лик тим именом у горе наведеном филму, да би у данашње вријеме, као што је свима познато, та ријеч постала пежоративни назив за насртљиве, сензационализмом опсједнуте фотографе, који ни од чега не презају да би фотографисали неку јавну личност, најчешће у ситуацијама које ће их приказати као људе с најнормалнијим људским особинама: у пијаном стању, кад смршају, добију вишак килограма, док псују, љуте се, смију, грле и љубе партнерке или партнере, показују обнажене дијелове тијела, намјерно или нехотице – на сунцу, или кад неспретно излазе из аутомобила, или се нагну изнад дјечијих колица, и да не набрајам даље.

Почињем причу овим уводом из разлога што сам дугачкој листи својих интересовања однедавно придодао још једно – умјетничку фотографију, не слутећи притом како се лако с фотоапаратом у руци можемо наћи у улози папараца... Јер, оног тренутка када окренемо објектив према живом објекту, без обзира на чињеницу да су наши пориви чисто умјетничке припроде и да немамо никакве задње намјере, излажемо се опасности да нас неко окриви да задиремо у његову приватну сферу.

Живим у згради са осам спратова и са рекордним бројем кућних љубимаца по глави станара. Свакако, најинтересантнија и са најеосебујнијим карактером јесте мачка Ели. Она слиједи само команде на њемачком, јер је њена газдарица, која је већ три године у привременој пензији, аргентинско-аустријског поријекла. Њен муж, Канађанин, поријеклом Ирац, већ десет година стални је члан Одбора директора наше зграде – извршног тијела, задуженог за распоређивање годишњег буџета на оправке и одржавање, као и доношење одредби и прописа којима се регулишу унутрашњи односи и ред унутар саме зграде.

И, као што рекох, Ели је по много чему посебна – она се слободно креће по ходнику и има свој невидљиво омеђени ревир који се протеже од улазних врата на почетку ходника све до до лифта на средини зграде, и који она, као дио свакодневног пријеподневног и послијеподневног ритуала, обилази и надгледа, праћена будним оком газдарице, која стоји испред врата с прекрштеним рукама.

Чињеница да се на спрату налази још неколико паса не смета јој ни најмање. Са неким од њих је успоставила врло присне односе. Ваљда ти уштројени и стерилисани пси и кује и немају више исконске инстинкте; изгледа да су, поред изгубљене, тачније речено, отете сексуалности, изгубили и све остале природне анимозетете.

Ти призори су јединствени, и ја, као надобудни фотограф, свакодневно трагајући за новим узбудљивим мотивима и фасциниран овим сценама, од тренутка кад сам први пут угледао Ели, дуго сам у себи носио наслов за једну фотографију – „Пријатељи, упркос свему”, на којој сам намјеравао да овјековјечим Ели како се њуши са неким од паса из ходника, како ћућори с њима о нечему повјерљивом, не показујући ни трунку тако добро познате и научно доказане нетрпељивости.

Једне недјеље, након што сам се вратио из јутарње шетње до оближњег језера, угледао сам коначно призор на који сам тако дуго чекао. Хитро сам ушао у кућу, узео фото-апарат и изашао на ходник . И, док сам се намјештао у чучећем положају и усмјеравао објектив према кућним љубимцима, притишћући повремено окидач, њихове газде су, стојећи сваки испред својих врата, размјењивали безвриједне, и ништа не казујуће информације о времену и тренутном физичком и душевном стању својих љубимаца.. У једном тренутку, изненада, власник од Ели ју је подигао са земље и хитро склонио иза врата.

Покушао сам да кажем нешто, да објасним безазленост мојих намјера, али газда је мирно наставио свој разговор с комшијом, тј. власником пса, не мијењајући израз лица, и показујући отворено да није вољан да се расправља са мном. На моју несрећу, пас, којег бисмо, због његовог, рецимо слободно, ненормалног, или најблаже речено, осебујног односа према мачкама, могли окарактерисати као шоњу, млакоњу и изрода у псећем роду, сјетио се, изненада, на моју несрећу, својих псећих праинстиката и потребе да заштити господара од насртљивих комшија, и почео да лаје у мом правцу. „Добро, добро”, помислио сам. „Разумио сам поруку...”. Вратио сам се у стан покуњен, или, да останем вјеран терминологији из животињског свијета - повијеног репа и полуобављеног посла.

Недуго затим неко је покуцао на врата. Била је то моја комшиница, власница Ели, која је жељела да разговора о нечему, што је било, како је рекла, више женска или мајчинска тема. Понудио сам јој да уђе, што је она, лажно се снебивајући, одмах прихватила.

„Муж ми је рекао да сте управо фотографисали Ели како се слободно креће по ходнику без узице. Извињавам се што сам управо ја та која крши правила... Да, управо ја као жена једног од чланова Одбора директора зграде, који је већ по својој позицији задужен за доношење и спровођење одредби и интерних правила понашања.”

Још не схватајући о чему је ријеч, одговорих да се најискреније извињавам и да ми намјера није била да фотографишем Ели да бих нешто документовао или искористио као corpus delicti ...

„Знам, знам. Ви сте пристојан човјек, али ваши земљаци... Засигурно знате на шта мислим... Знате већ за конфликт који смо имали...”

„Да будем искрен, не знам...”, одговорих. „ Заиста, не знам о чему је ријеч...”

„Не могу да вјерујем. Па о томе је брујала читава зграда. Сви знају да сам ја иницирала да се забрани да се дјеца играју на травњаку испред зграде. Можда је то код вас у Југославији било нормално... Знам да је и код нас у Аргентини нико не би ни обратио пажњу на то... Али, овдје је то другачије. Овдје се за одржавање травњака дебело плаћа... 13.000 долара годишње... Из наших џепова... Мој муж, као члан Одбора директора, а и ја, вођена чврстим убјеђењем да је моје дјелање исправно, напросто нисмо могли допустити да дјеца травњак претворе у властито игралиште... Осим тога, та вриска, тај громогласни смијех, и ти родитељи који их не спутавају, већ безбрижно ћаскају као да ништа не примјећују... Знате ли да је у овој згради преко 75 одсто станара старо преко 65 година... Њима није до дјечијег смијеха и вриске... Они требају мир... Понављам, мир....”

„ Не разумијем само у каквој вези стоје моје фотографије са дјецом и кућним љубимцима?” упитах изненађено.

„Немојте се правити наивни. Они су ваши земљаци. Језик којим су говорили је и ваш језик. Толико знам... Морали сте уочити да смо од прошлог љета морали донијети читав низ нових интерних одредби и правила... Сјећате се, на огласној табли је писало да је Одбор директора на ванредној сједници једногласно изгласао да се травнате површине око зграде не смију више користити за играње, јавно окупљање и било какве друге активности који нису дефинисане интерним правилником. Након тога, неко је покушао да нам се освети и написао је петицију да се сви кућни љубимци по напуштању куће морају држати на узици.”

„Али не вјерујем да се то односи и на мачке.” примијетио сам.

„Па у томе и јесте проблем. Ништа није јасно дефинисано, спомињу се сви кућни љубимци, без изузетка, али Ели је једина мачка која изглази напоље и то се може вишеструко тумачити... Бићу искрена – то ми се српска заједница у овој згради покушала осветити због траве и дјеце...а оно што не знате и не можете ни знати, Ели је за мене много више од мачке – она је била моја беба, а сада је мој несташни адолсцент. Нисам могла имати дјеце... И Ели је имала тешку операцију кука, прије три године... 2500 долара смо платили за операцију и након тога доктор је препоручио да мора да се више креће напољу. Моја мајка је била та коју је научила да шета ходником и прелази своју релацију од врата до лифта и натраг. То је наш ритуал... Рећи ћу и вашој супрузи. Ви сте мајка и знате шта значи кад вам се неко окоми на дијете... Невјероватно је колико људи мало разумијевања имају за потребе животиња. Па и оне имају душу...”

Моја супруга је промуцала да разумије, а ја сам тек сада склопио све коцице и схватио да је мени у читавом овом драмском заплету, чија се завршна сцена одигравала у мојој дневној соби, била додијељена улога папараца – некога ко тура нос тамо гдје му није мјесто, ко неовлаштено и против туђе воље задире у туђе животе и фотографише и документује нешто што не би требало да буде доступно јавности.

Извинио сам се још једном и објаснио да ми намјера није била да злоупотријебим фотографије, а да и не говорим о томе да сам радио нешто у дослуху са мојим земљацима из зграде и да смо ковали завјере против власника кућних љубимаца.

Понудих јој да пред њом поништим све фотографије, и упитах да ли би је то умирило. Она се по први пут од уласка у стан осмјехнула и климнула главом, што је значило да нема ништа против тог приједлога.

„Ми старосједиоци смо очували неки ред овдје захваљујући правилима... И то ћу вам рећи у повјерењу – 60 посто правила и одредби који су на снази у овој згради су дошли на моју иницијативу... Али зато и имамо ред.”

 На крају се подигла и обратила мојој жени:„У моје доба није било вјештачке оплодње, а ви знате шта је бити мајка.. Ели је моја беба. И више од тога... И ја не могу да је држим на узици...Али других правила се строго придржавам. Па свако мора имати неку слабост, зар није тако?”

Док сам одлагао фотоапарат у ладицу са чврстом наканом да се у свом фотографисању ограничим искључиво на пејсаже, помисилих да је хљеб папараца уистину горак и да има седам кора...