Da li ste se našli u situaciji da ste imali pedeset centi u džepu i da ste uredno uplatili pola sata za parkiranje na javnom parkiralištu, otišli ste u kupovinu, i kad ste već bili u redu na kasi, supruga se setila da je zaboravila kokosovo brašno za kiflice. Izašli ste iz reda, uzeli tu namirnicu bez koje vaše domaćinstvo više ne bi funkcionisalo kako treba, stali ponovo na začelje i na izlazu iz prodavnice konstatovali da vam je ostalo još pet minuta do isteka vremena koje ste uplatili za parkiranje.

Dok idete prema semaforu, baš se uključuje crveno svetlo. Gledate na sat, pocupkujete s noge na nogu. Još dva minuta do isteka uplaćenog vremena za parkiranje. Žurnim korakom približavate se automobilu i u tom času vidite uniformisanu osobu kako između brisača i vetrobrana odlaže žutu cedulju koja će vaš skromni kućni budžet olakšati za novih četrdeset dolara.

Gutate pljuvačku, počeli biste da urlate, poluglasno mrmljate sve kletve koje vam padaju na pamet. Najradije biste dotičnu uniformisanu osobu zgrabili za ramena, prodrmusali, unijeli joj se u lice: „Je li ti!? Slušaj ovamo..!” „ Yes, Sir?” Ruka uniformisanog se kao usput laća radio-stanice.

To je, dakle, situacija, na koju bih želio da skrenem pažnju. Premda se nalazim na kontinentu o kojem sam, još kao dete, preko vesterna dobio određenu sliku – da se na ovim prostorima naveliko koriste sočne psovke, i da su pesničenje i pravo muško tabanje normalne pojave i legitimna sredstva za isterivanje pravde, i da se predstavnik vlasti, makar to bio i šerif glavom i bradom, može opsovati - vodite računa da su ta vremena prošla.

Ušli smo u civilizovanu epohu. Uniformisane osobe svih profila: vozači autobusa i tramvaja, raznorazni kontrolori, pripadnici obezbeđenja svih vrsta, stražari, čuvari i ko sve ne, ovde u Kanadi su zaštićeni kao polarni medvedi. Svako vređanje će biti sankcionisano kao verbalni delikt, a svaka preterana agresivnost, ili stanje koje se kod nas naziva „pao mu mrak na oči” ili „došla mu žuta minuta” ... biće sprečena u najkraćem mogućem roku, i to jednim savremenim sredstvom o kome je reč u ovoj priči. Dakle, ukoliko policija ustanovi da u takvom stanju predstavljate opasnost za njihovu opštu bezbednost, bićete, kako se to stručno naziva «neutralisani» elektrošok - pištoljem, odnosno „tejzerom”.

Ispaljeni hitac iz ove naprave u stanju je da u čoveku, u roku od pet sekundi, izazove kratke elektrošokove od 17.500 do 50.000 volti. Cilj ovako izazvanog elektrošoka jeste umrtvljivanje čulnog i motornog sistema, nakon čega pogođena osoba ostaje nepokretna i nesvesna .

Bio sam potpupno neuk i neupućen u pogledu ove naprave, sve dok mi pažnju nije privukao jedan skandalozni video-snimak sa aerodroma u Vankuveru, na kojem se jasno vidi egzekucija Poljaka Džiekanskog, a koju je izvršila lokalna policija. Kratko ću se samo osvrnuti na ovaj događaj.

Poljak Džiekanski je na poziv majke trebao da se useli u Kanadu iz Poljske. Nekim slučajem, došlo je do nesporazuma i majka je pogrešno obaveštena da njen sin nije na spisku putnika koji su trebali da dolete najavljenim letom u Vankuver. Zbog toga se udaljila s aerodroma nakon nekoliko sati čekanja. Avion se na kraju pojavio, a nesretni Džiekanski, koji nije znao reč na engleskom, smešten je na aerodromu u jednu izolovanu prostoriju sa zidovima od stakla i ostavljen da u njoj čeka satima.

Pomenuti video-snimak prikazuje dalje jednog totalno izbezumljenog čoveka, koji je očigledno izgubio kontrolu nad sobom, i počeo da korača gore-dole, viče na poljskom, baca stolice... Ažurni pripadnici obezbeđenja na to pozivaju policiju. Džiekanski u međuvremenu ruši kompjuter, a onda petorica policajaca u punoj ratnoj spremi, upadaju u prostoriju.
U tom trenutku, Džiekanski ne pokazuje nikakve znakove otpora, što nije sprečilo jednog od policajaca da upotrijebi „tejzer”. I to, kako će se kasnije ispostaviti, nekoliko puta zaredom, dok žrtva nije pružala znakove otpora. Na snimku se čuju urlici, vidi se kako se nesrećno čovek na podu previja od bolova, a jedan od policajaca u njega ispanjuje još jedan projektil, za koji će se ispostaviti da je smrtonosan .

Tek nakon toga događaja, na videlo je izašla istina da je u Kanadi ovaj čovek već osamnaesta žrtva koja je umrla nakon što je „tejzerovana”, a da je Americi broj sličnih slučajeva premašio brojku 30. Iako sam se svojski trudio, nisam u pomenutom videu video nijedan elemenat koji bi opravdao upotrebu ovog oružja. Doktor, u pratnji prevodioca za poljski, mogao je svakako biti jedna od alternativa, ali na to niko nije ni pomislio. Moram da priznam da su ove scene na mene delovale šokantno i da me je obuzeo strah, tako da sam napravio spisak situacija u kojima ću dobro paziti kako ću reagovati da se ne bih doveo u situaciju da moram biti neutralisan „tejzerom”.

Dakle, odsad, kada budem čekao gradski autobus po sat vremena, i kad se ovaj ne pojavi u četiri očekivana termina, i kad se broj nesretnih putnika koji smerno čekaju u redu bude povećavao svakog časa i poslušno uvijao kao glista, nikako neću izgubiti prisebnost duha i početi da se bunim... A kad na kraju dođe taj objekat čežnje i izbavljenja sa njegovim visočanstvom – vozačem Transportnog preduzeća Toronta, koji će, umesto da primi putnike i nastavi da vozi, mirno izaći napolje i gegajući se krenuti prema WC-u...

Ne, ja ću i tada, isto kao i ostali iz prvih redova, uljudno napraviti mesto da on prođe ... Neću uzdisati, ni proklinjati ga... Ne. Ni u sebi, ni naglas. I, kad se njegovo visočanstvo, nakon obavljene radnje, ponovo vrati, prođe između nas i uđe na ista autobuska vrata i zatvori ih iza sebe, pa otvori kafu, otpakuje sendvič i na miru ga pojede, iščačka zube, obriše ruke, i tek onda otvori vrata, ne, ja neću ni pomisliti na kletve i psovke, neću ni pomisliti da ga pitam da li je ikada čuo za vozni red i otkud mu pravo da maltretira 50 ljudi. Ne, ja ću samo baciti pogled na njegovu radio-stanicu, njegovu sivu uniformu i sjetiti se čarobne naprave koja se zove „tejzer”.

Isto tako, kad iščašim nogu na ledu, pa me odvedu u hitnu pomoć i kad mi, izbezumljenom od bolova, uzmu sve podatke i unesu ih u kompjuter, i potom me pošalju u čekaonicu i puste da čekam sat, dva, tri, četiri, okružen prizorima patnje i bolova sapatnika i nesretnika kakav sam i sam, koji čekaju da se neko smiluje i da ih dovede makar do prvog kruga izbavljenja, tj. da se po protokolu pojavi prvo neki milosrdni stažista, opipa vam zglob i time vam omogući da možete da čekate sledeća dva sata na doktora koji će vas sluđenog ili otupelog od bola proslediti u gipsaonu – ne, ni tada neću vikati, urlati i kleti, ili, ne daj Bože, upotrebljavati psovke i povisiti ton, jer, mogao bi neko iz obezbeđenja oceniti da narušavam javni red...

Zbog svih gore navedenih razloga upisao sam kurs joge i redovno treniram smeškanje ispred ogledala. Nemam novaca da kupim aluminijumski prsluk koji se pokazao kao jedino delotvorno sredstvo u odbrani od hitaca iz elektro-šok pištolja. Jer, ko zna da li mi je prošireno srce, da li imam aritmiju ili ubrzani broj otkucaja, pa bi me i taj jedan projektil iz „tejzera” mogao smiriti jednom za sva vremena.

P.S. Nedavno je u Vankuveru završen višemesečni proces protiv 5 policajaca, osumnjičenih za prekoračenje ovlaštenja, prekomjernu upotrebu sile i neadekvatnu primenu „tejzera“ u gore navedenom slučaju. Koliko mi je poznato, napravnjen je mali pomak u pogledu buduće upotrebe «tejzera» - hici više neće smeti da se ispaljuju u predelu trupa već samo u ekstremitete.

Takođe, još jedna stvar koju sam spomenuo u ovom članku dobila je svoj epilog ovih dana. Stručna komisija je izračunala da vozači u Torontu svakodnevno gube oko 2.5 sata svog efektivnog vremena na putu od kuće do posla i natrag zbog zastoja i neorganizovanog saobraćaja na auto-putevima Toronta . Sve je to posledica jedne neplanske i kratkovide politike, gde se uopšte nije vodilo računa o tome da se potraži alternativno rešenje za stalno rastući broj automobila, neorganizovani gradski prevoz, sve veći broj firmi izvan grada, katastrofalno stanje mreže puteva ....

Ovdašnje gradske vlasti su - nakon što su saznale za ove podatke, došle na spasonosnu ideju – uvešće naplatu za korišćenje najprometnijih puteva u periodu najvećih jutarnjih i poslepodnevnih gužvi. Dok sam slušao ovu vest na radiju, zakovan u svakodnevnom „špicu“, pomislio sam da bi se ovo „rešenje“ na srpski moglo prevesti kao «soljenje žive rane».